Ко влада нама

То постаје већ помало досадно, Северна Кореја лансирала је још једну балистичку ракету која је прелетела Јапан на висини од око 770 км. Нити је амерички противракетни систем Тхад у Јужној Кореји покушао да је пресретне и уништи, нити су то покушали Јапанци. Лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун добио је још једну битку, војно слабији актер приче, а Северна Кореја јесте војно слабија од САД, убедио је војно јачег да не започиње рат. Пошто војног решења очито нема. То је битка која се јавља као битка коју желимо да избегнемо. Односно, Северна Кореја не жели рат са САД, она напросто демонстрацијом својих ракетно-нуклеарних могућности хоће да увери САД да јој на силу не могу мењати систем комунистичке власти. То је класична војна доктрина одвраћања, заправо „небитка“, пошто је нуклеарна претња апсолутна, или уопште није претња.

Када је завршен Хладни рат, амерички спољнополитички кругови тражили су коме да доделе улогу нове претње: обновљеној Русији, „отпадничким државама“, међунационалним сукобима или просто „нестабилности“. Али, ниједан од ових „такмичара–кандидата“, није поседовао геополитичку озбиљност некадашњег Совјетског Савеза, нити је захтевао ону врсту глобалне стратегије за којом многи амерички стручњаци за националну безбедност очигледно жале. Америчка тежња ка доминацији на Пацифику у Кини и Северној Кореји се схвата као хегемонија. Наравно, Американци кажу да неће злоупотребљавати своју моћ, у шта ни Пекинг ни Пјонгјанг не верују, у Вашингтону кажу да само мерама предострожности прате амбиције и Кине и Северне Кореје. Али, није ли решење у томе да се мерама америчке предострожности прате и сопствене, америчке, амбиције. Ако се не жели да вас се други плаше, јер раније или касније, овакво стање ствари мора довести до неког сплета околности који ће завршити потпуним крахом америчке улоге у овом делу Азије. Наиме, Едмон Берк је још пре 217 година рекао: „Плашим се да нас се други превише плаше...“

Дакле, ова 2017. година морала би бити нешто као 1989. година, када је свет почео да сумња да појединац може господарити Историјом. Историја света пуна је датума и имена, рођења краљева и владара, смрти великих људи, мировних споразума и ратова, свакојаких хероја у зависности како то неко гледа и види. Светски поредак који је постојао после 1945. нестао је 9. новембра 1989. рушењем Берлинског зида. Истина, нико није дао знак за напад, нико није донео одлуку да се прескочи зид, ниједан „супердемократмен“ из цртаних филмова, ниједан суперхерој поново освојене слободе није дошао да промени наш свет.

Не, само нека врста колективног импулса, нестрпљења, недефинисане и неодољиве смелости хиљада анонимуса који су прескочили и зид и границу. Ко је тада, у тој ноћи, био господар догађања? Је ли рушење Берлинског зида показало да су господари света, ако и постоје, далеко од сфера државне моћи? Да се моћ налази у неопипљивим осећањима и у конкретној стварности телекомуникација? У духу времена, у мрежама, у поделама тржишта, у утицајима, у имиџу... Рок концерт на западној страни Бранденбуршке капије, у пролеће 1989, који је слушало на хиљаде младих у источном делу Берлина, више је учинио него сви говори чији је циљ био да се покрене новембарски процес.

Када је Северна Кореја у питању, Запад види решење само у санкцијама. А санкције нису политика. Источна Немачка није била под неким јаким санкцијама Запада. И имала је јаког савезника, СССР. Северна Кореја је спремна да трпи и истрпи све санкције Запада и остатка света. Она је господар сопственог света, а њен свет је само део нашег света. Можда је и тајна нашег света данас да он не би био такав да нема света Северне Кореје. Тамо је несумњиво господар света Ким Џонг Ун.

Ко је господар света изван Северне Кореје? Захваљујући једном Канађанину, који је живео у Швајцарској, где је живео и Ким Џонг Ун, ми путујемо. Он је господар авиона и ви га ни не познајете. Захваљујући једном другом, ми плешемо и певамо исте песме широм наше планете. Он је господар музике, а ми ни не знамо како он изгледа. Један други, Шкотланђанин с америчког средњег запада, нас храни, а да ми то и не знамо. Један од господара нам продаје енергију, носи смешне кравате и седи на огромним налазиштима гаса. Један нам продаје лекове, не знамо ништа о њему. Други нам продаје чаробне илузије на филмском платну, он је наравно из Калифорније. Господар финансија није банкар, њега се банкари заправо плаше, он руководи пензионим фондом од кога се сви у САД тресу. Имамо чак и господара чипова који се активирају у нашим компјутерима. На крају, господар идеја је један скромни Енглез, који сваке недеље потиче на размишљање.

Од значаја идеја до вредности соје на тржишту, разних аутомата по аеродромима и шопинг моловима, све те ствари имају незаобилазан утицај на наше животе. Ликови овог скраћеног досијеа одређују један мали део нашег постојања. Они су прави господари света, они немају историју, они праве нашу историју. И не налазе се баш случајно ту где јесу.

Баш као и велики вођа Ким Џон Ун...