Заокрет на Пацифику

Америка има разлога да буде забринута због досадашњег успеха Ким Џонг Уна у његовој офанзиви нуклеарног шарма, један дан присуствује испаљивању пројектила, други дан је на презентацији козметичких препарата. Пјонгјанг је до сада извршио шест нуклеарних проба, лансирао на десетине балистичких ракета разних домета, а Вашингтон, осим празне реторике, не може ништа војно да учини. Без обзира на то колико се амерички председник Доналд Трамп трудио на својој азијској турнеји, севернокорејски лидер Ким Џонг Ун је са својим нуклеарним програмом успео да маргинализује САД, које су 64 године биле најважнији играч на корејском полуострву.

Евроазијска криза, од Карпата до Пацифика, има много непознаница. НАТО гомила трупе и оружје на границама Русије, Москва се победом у Сирији на велика врата вратила на Блиски исток, истовремено је успоставила контролу и над својом социјалном динамиком, а у доброј мери и над постсовјетским простором. Кина сасвим солидно обуздава снаге социјалне и политичке децентрализације, активиране снажном интеракцијом са глобалним капитализмом. Москва и Пекинг су у прошлости снабдели Пјонгјанг знањем и технологијом да сада може самостално да производи и ракете и нуклеарне бомбе, чиме су везане руке америчким снагама у том региону и што приморава Пентагон да шаље појачања у северозападни Пацифик.

С друге стране, Кина наставља изградњу вештачких острва и војних база на њима и до две хиљаде километара далеко од своје обале, што је још један озбиљан изазов за САД. Који не може бити игнорисан и поред девет милијарди долара вредних кинеско-америчких послова потписаних пре неколико дана у Пекингу.

Заправо, догађаји на Пацифику све више зависе од одлука које доносе Москва, Пекинг и Пјонгјанг, док Вашингтон све више делује рефлексно уместо да контролише збивања. Русија и Кина упућују Америци два различита скупа изазова. Односно, ако Москва и Пекинг одрже политичку кохезију имају могућност да упуте озбиљан регионални изазов дуж своје периферије. Јер Америка и даље делује у оквиру стратегије из времена „хладног рата”, кроз систем савеза да би спречила СССР, а данас Русију и Кину да освоје Евроазију. И тај се савез ослањао на два начела: принцип колективне безбедности – САД су гарантовале помоћ својим савезницима у случају напада, заузврат су се ти амерички савезници наоружавали дебело плаћеним америчким оружјем, па и данас Јапан плаћа боравак свих 47.000 америчких војника на својој територији. Други принцип био је режим трговине створен крајем Другог светског рата. Савезници су систематски извлачили корист из својих економских веза са САД.

Велика стратегија Америке после пада комунизма била је интеграција бившег СССР-а и Кине у глобални економски систем, а претпоставка је била да ће, ако Руси и Кинези узму учешће у међународном економском систему, формираном током „хладног рата”, неминовно просперирати. А ако буду просперирали, више неће имати интереса и потребе да учествују у геополитичким маневрима.

Међутим, укључивање Руса у западни финансијски систем изазвало је широку депресију уместо економског бума. Такође, опште азијско економско потонуће не само да је Кину пре 17 година повукло на дно, већ је потенцирало погубне ефекте комунистичког система који није демонтиран. У основним поставкама те америчке стратегије за Русију и Кину заборављено је: капитализам боли, посебно у раним фазама, капитализам има силазне, баш као и узлазне циклусе, и капитализам захтева политички систем довољно зрео да би преживео лоша времена.

Као последица свега тога, стара постхладноратовска стратегија САД данас је у рушевинама. Покушај Америке да старе хладноратовске институције прошири на нови свет досегао је свој лимит. Потребна је нова стратегија, односно постоје три стратегијске опције: да САД покушају дестабилизацију Русије и Кине, да следе стратегију обуздавања у оквиру које САД одговарају на регионалне претње Русије и Кине путем директне војне интервенције, и трећа је опција да САД следе стратегију равнотеже моћи, по којој земље из самог региона решавају регионалне изазове Русије и Кине. Дискретно америчко флертовање с Индијом и Вијетнамом јесте та трећа опција.

Прва опција захтева већи напор и размишљање него што америчка политичка елита може тренутно да уложи у спољну политику. Русија и Кина огромне су земље и крећу се по својој трајекторији, ниједна спољна сила није кадра да креира руску, или кинеску историју.

Друга опција, стратегија активног обуздавања, носи ризик жртава и ескалације, америчка копнена интервенција у Евроазији просто није могућа без огромне мобилизације – Русија, Кина и Северна Кореја нису Хаити. Пад америчке склоности ка ризику јача регионалне силе као што је Северна Кореја. Вашингтону остаје, дакле, трећа опција, стратегија равнотеже моћи без америчке хегемоније на подручју Евроазије.

На Пацифику је дошло до заокрета, наравно, проћи ће нешто времена док заокрет не постане видљив, и још нешто времена док се не призна као заокрет. Попут поруке из Пјонгјанга: ракете и парфеми...