Мост као судбина

Прича о Мостару је прича о мосту, било да је реч о турским субашама, било девојкама из групе „Мостарске кише”. Вековима је стари мост опстајао, спајајући у котлини две обале плаховите, опасне и лепе реке. Неретва је бујала и опадала, град уз мост непрекидно је растао, а Мостар без старог каменог моста није могао бити Мостар каквог смо га сви познавали. У прошлости газили су мост и казанџије и кожари, и калфе и трговци, песници и војници, муслимани, Хрвати и Срби вековима су прелазили са једне обале на другу. Као дечаци Мостарци су сањали да се једног дана попну на ограду и пред задивљеним погледима окупљеног света мајсторски, елегантно скоче у Неретву, доказујући да су постали мушкарци. Они најсмелији на главу, „ласту”, они мање вешти на ноге. А требало је бити прецизан и погодити место испод моста где је одговарајућа дубина, јер одмах поред су камене хриди.

На мосту су се рађале љубави, али и умирале. Онда је дошао рат и лудаци нису поштедели ни људе у Мостару, а ни њихов мост. Данима је тужно стајао налик на страшило, обавијен крпама, старим аутомобилским гумама и летвама, не би ли га барем то сачувало од рушења, од погодака граната и ракета. Није вредело, срушио га је дипломирани уметник са чином хрватског генерала. Онако, уметнички, као прави драматург. И још све то снимио камером.

И сада суд у Хагу каже да је стари камени мост био легитиман војни циљ. Јер су преко њега могли да прелазе војници, Хрвати или муслимани. Тенкови и камиони сигурно не. Суд у Хагу, који треба да допринесе помирењу, зближавању и заједништву некадашње браће, аминује рушење моста који их је некада спајао...

Босна и Херцеговина била је Југославија у малом. Тако се увек говорило, тиме су се у БиХ и поносили. Процењивало се да би распад СФРЈ најкрвавије могао да се одигра управо у тој централној југословенској републици. Све се знало, а ипак догодило се. Према попису становништва из 1991. БиХ је имала 4.354.911 становника, и то 43,7 одсто  муслимана, 31,3 одсто Срба, 17,3 одсто Хрвата и 7,6 одсто Југословена, од којих су највећим делом били Срби, или деца из мешовитих бракова.

Рат не почиње првим метком, уосталом то и није пресудно значајно, рат је избио оног тренутка када је политичком вољом муслиманског и хрватског вођства поништен принцип равноправности трију конститутивних народа у БиХ, одбачен консензус, као раније договорени и једини демократски начин одлучивања о виталним питањима политичког организовања у условима дубоких међунационалних подела. Рат је избио у БиХ када је практично суспендован парламентарни живот, чиме је цео један народ, Срби, „искључен из игре” и грубо лишен могућности да се политичким средствима равноправно бори за остварење својих основних права. Ако данас бошњачки политичари у Сарајеву тврде да је у БиХ до Дејтона важио устав СР БиХ, онда је морао да важи и принцип конститутивности и консензуса сва три народа. Јер, по уставу СР БиХ, та БиХ није била унитарна и још мање грађанска држава, већ Социјалистичка република БиХ, а сви уставни пројекти стварања некакве грађанске и унитарне БиХ, на чему су инсистирали муслимани-Бошњаци, а у почетку из тактичких разлога и Хрвати, имали су за циљ обезбеђење државно-правног оквира за властиту доминацију, пре свега над Србима у БиХ. Конститутивност Срба у СР Хрватској и у СР БиХ управо је и била унета у  уставе тих република да не би дошло до националног надгласавања. Нема конститутивности, ето нама рата.

Шестог и седмог маја 1991. у Загребу на тајној седници Савета за народну обрану, присуствовали су Стјепан Кљујић, председник ХДЗ БиХ, и Мухамед Ченгић, лидер СДА, разматрано је присаједињење БиХ Хрватској, а већ 25. маја 1991. формиран је Главни одбор за обрану муслимана на нивоу СФРЈ у чији су састав ушли између осталих и Алија Изетбеговић, Мухамед Ченгић, Салем Шабић, Ирфан Ајановић, Сулејман Угљанин, Русмир Махмутчехајић. Почиње илегално формирање и наоружавање муслиманских „зелених беретки” и „Патриотске лиге”. То је још 1991. година када Срби у БиХ још верују у Југославију. На митинзима у градовима БиХ у чвор су заједно везане заставе СДА и ХДЗ-а. У неким градовима и заставе Саудијске Арабије.

Алија Изетбеговић у својој књизи „Исламска декларација”, која је објављена 1988. између осталог пише: „Наш циљ је исламизација муслимана, наш пут је веровати и борити се. Ислам није само религија. Први и најважнији закључак јесте непомирљивост исламских и неисламских система. Нема мира и коегзистенције између исламске вере и неисламских друштвених и политичких институција. Држава мора да представља израз муслиманских концепата и религије. Када будемо имали 52 одсто становништва у држави имаћемо исламску државу. То је оно за шта ћу се борити”. Алија Изетбеговић је у СФРЈ осуђен на затвор због припадања фундаменталистичкој организацији „Фида Иван-е Ислам”, и као аутор манифеста којим се залагао за рушење СФРЈ.

Господо у Сарајеву и у Мостару, здушно сте рушили СФРЈ, и Хаг вам је баш на дан СФРЈ написао нову историју. Тражили сте, имате...