Случај Бански двори

Дуго нисам веровао да су авиони југословенског РВ и ПВО заиста бомбардовали Банске дворе у Загребу у октобру 1991. године. Наиме, тадашњи војни изасланик Велике Британије у Београду на једном коктелу уверавао ме је да је хрватска страна инсценирала бомбардовање зарад пропагандно-психолошког ефекта. Британски пуковник је тврдио да се на основу фотографија објављених у хрватским медијима може закључити да су оштећења настала од експлозије подметнуте изнутра. Будући да је он био инжењерац, тешко је било не поверовати му, посебно због тога што Лондон није имао никаквог разлога да тада буде на југословенској, односно српској страни истине.

Године су пролазиле, нико ни у Хрватској, још мање у Србији, није се бавио случајем бомбардовања Банских двора у Загребу. Истина, пре неких шест година један ме је колега, бивши дописник из Загреба, уверавао да је тог 7. октобра 1991. седео у „Градској кавани” на Тргу бана Јелачића и да је видео два авиона на небу изнад Горњег града, као и да је видео трагове лансираних ракета и облак експлозије изнад гађаног објекта. Није било разлога да сумњам у оно што је он видео, професионалац је са дугогодишњим искуством, још и Србин, нема разлога да ме лаже. Уосталом, и на „Јутјубу” је био некакав ТВ снимак који је потврђивао виђење мог колеге дописника. Када ме је пре четири године водитељ ТВ Вршац упитао за случај бомбардовања Банских двора, искрено сам му признао да сам годинама веровао да то није била акција РВ и ПВО СФРЈ, али уз накнадна сазнања морао сам да кажем да се то заиста и догодило.

И ето, после пуних 26 година интензивне истраге, Хрватска тек сада подиже оптужницу против петорице официра ЈНА због бомбардовања Банских двора, покушаја убиства председника Хрватске Фрање Туђмана, председника Председништва СФРЈ Стипе Месића и премијера СФР Југославије Анте Марковића, као и убиства једног цивила. У Загребу ће вероватно рећи да нису знали имена пилота и свих оних који су организовали и наредили ту акцију и да им је због тога требало 26 година истраге.

Да не заборавимо, у југословенском РВ и ПВО у јесен 1991. године летело је још увек доста пилота Хрвата. Дезертирали су, колико знам, од виших чинова у РВ и ПВО пре 7. октобра 1991. само пуковници Иван Мачек, иначе први дезертер у РВ и ПВО СФРЈ, и Имра Аготић. После 7. октобра 1991. године, у пролеће 1992, када се комплетан 117. ловачки пук РВ и ПВО из Бихаћа преместио на аеродром Поникве – на њега су дошли и пилоти Хрвати. Убрзо су њих двојица, пилоти Селак и Ивандић, на авионима „миг-21” дезертирали у Хрватску и одмах ступили у редове хрватске авијације. Прво су, наравно, морали да кажу све што знају, да прођу мали и интензивни курс „присети се, присети”, јер довезени „мигови” нису били и довољна улазница за нову државу. Како су бомбардовање Банских двора извели управо пилоти 117. ловачког пука, који су били распоређени на аеродромима Бихаћ и Удбина, то су Селак и Ивандић још 1992. године хрватским органима дали све детаље те акције. Јер, немогуће је било ту акцију сакрити од припадника 117. ловачког пука, пилоти међусобно размењују искуства из борбених акција.

Дакле, тог 7. октобра 1991. с војног аеродрома Удбина, који је одмах поред војног аеродрома Жељава, односно Бихаћ, полетела су два авиона Г-4. Претходно је припадник КОС-а, односно Контраобавештајне службе ЈНА, „уграђен” у кабинет Фрање Туђмана, јавио тачно време састанка Туђмана, Месића и Анте Марковића у Банским дворовима на Горњем граду у Загребу. Да ће до тог састанка доћи, није било тајна, јер га је најавила и хрватска телевизија. Два авиона Г-4 полетела су са Удбине, јер свако полетања авиона са аеродрома Жељава осматрано је из оближњих хрватских и муслиманских села и на хрватској телевизији би одмах ишао телоп да су полетели „мигови” из Бихаћа. Два авиона Г-4 пришли су Загребу са северног правца, из смера Сљемена, и на висини од неких 2.000 метара један је Г-4 бацио две бомбе америчке производње Мк-82, док је други лансирао осам невођених ракета типа „муња”. Бомбе су погодиле зграду и просторије одакле су Месић, Туђман и Марковић изашли два минута раније. Ракете „муња” погодиле су Софијин пут на Тушканцу, иза Банских двора, и убиле једног цивила. Све те детаље Хрватска има најкасније од пролећа 1992. Зашто тек сада оптужнице, више је него јасно, Хаг и Праљак...

У време бомбардовања Банских двора, хрватске тада паравојне снаге воде рат против ЈНА, нападнута је касарна ЈНА у Вуковару, Бјеловару, Копривници, Вараждину... Официри ЈНА који су се предали у касарни у Бјеловару мучки су стрељани, на објекте РВ и ПВО се јуриша, а Стипе Месић и даље глуми председника Председништва СФРЈ, Анте Марковић савезног премијера.

Покушај убиства председника Хрватске? Хрватска је дала ваздушни простор снагама НАТО-а да гађају цивилне циљеве у Србији 1999. По међународном праву, земља која даје свој ваздушни простор за извођење напада на другу земљу учесник је у рату. Наша тужба за то? Не, Србија стално глуми мајку Терезу...