Политичар без политике

Прошле године изградили смо булевар који повезује Тошин бунар са мостом и то је коштало 1,7 милијарди динара. Управо смо завршили тендер за постављање шина преко моста чија је вредност 1,65 милијарди динара, а у току је тендер за изградњу саобраћајнице коју Ђилас обећава грађанима и она ће у две фазе коштати 1,8 милијарди динара. На крају морамо да изградимо и тунел Топчидерско брдо чија је процењена вредност између 8 и 9 милијарди динара. Тек тада ће бити завршен Мост на Ади што подиже укупну цену.

Ђиласово обећање о бесплатном боравку деце у вртићима је за рубрику из „Политикиног Забавника” „Веровали или не”. Бесплатне вртиће обећава човек који је док је био градоначелник супротно закону наплаћивао 9.700 динара месечно по детету. Данас родитељи плаћају 5.590 динара месечно по детету. Док је Ђилас водио Београд у вртиће је ишло нешто више од 47.000 деце, а данас око 70.000 малишана чији боравак субвенционише град. Због бахатости Драгана Ђиласа који је вртиће наплаћивао више него што је дозвољено, око 15.000 родитеља је тужило град. Мислили сте да је то све? Варате се.

Тим родитељима који су боравак у вртићу плаћали више, Ђиласова администрација је узела око пет милијарди динара. Сада се бивши градоначелник хвали како је у свом мандату у вртиће уложио три милијарде динара. Чијих пара? Па оних које је узео од родитеља и које ће Београд сада морати да враћа. Иначе, око 5.500 деце већ иде бесплатно у вртиће. И сада тај човек има образа да обећава бесплатне вртиће!?

Каже Ђилас да ће да изгради школе тамо где постоји потреба и обећава бесплатне уџбенике. Неко ко покушава да постане градоначелник требало би да зна да Београд има сасвим довољно места у школама. Тамо где постоји потреба школе се граде, као што је она у Лештанима или у Звечкој. Одређене школе у којима су учионице биле празне искористили смо за предшколску децу и добили готово 1.200 нових места. Само прошле године Министарство просвете је за 86.000 породица обезбедило бесплатне уџбенике. Први пут то право има свако треће дете у породици, а осим њих добијају их и социјално угрожена и деца са инвалидитетом.

Бивши градоначелник обећава да ће да раскине уговор за јавно-приватно партнерство за депонију. Можда би му неко и поверовао када се не би знало да је ово тендер за избор партнера за депонију „Винча”, расписан на основу Плана за управљање отпадом од 2011-2021. године који је 2011. године усвојила Скупштина града на предлог управо Драгана Ђиласа. Тим Ђиласовим планом било је предвиђено да се проблем депоније „Винча” реши управо онако како је то град урадио прошле године. Да не заборавимо да је бивши градоначелник својим планом 2011. године предвидео да инвестиција страних партнера у депонију „Винча” буде 179 милиона евра, а ми смо обезбедили инвестицију од 333 милиона евра. Планирао је да капацитет постројења за прераду отпада буде 150.000 тона, а биће 380.000 тона годишње. На крају, истим планом Ђилас је предвидео да град Београд узме кредит од 80 милиона евра за решавање депоније „Винча”, а ми смо обезбедили да сва 333 милиона евра обезбеди приватни партнер, без динара учешћа из буџета. Дакле, није овде проблем у томе што је спроведен овај процес за депонију, већ у томе што га није спровео Ђилас.

Као у песми „Бијелог дугмета” „Шта би дао да си на мом мјесту”. Обећава бивши градоначелник да ће да обезбеди за свако дете са сметњама у развоју „асистента пратиоца”. Требало би да научи да се та услуга према закону зове лични пратилац детета. Док је био на власти није му пало на памет да обезбеди ту услугу, иако је имао обавезу према закону. Требало би да зна да град Београд плаћа ту услугу од 2014. године за 350 деце и бесплатна је за све.

Нуди Ђилас персоналну асистенцију за особе са инвалидитетом, а док је био градоначелник то није омогућио ниједној особи са инвалидитетом. Ми смо покренули ту услугу 2016. године и сада је користи 53 особе. Да је као одборник Скупштине града долазио на седнице, а није, имао би прилику да гласа за те одлуке и да тако помогне деци са сметњама у развоју и особама са инвалидитетом, а не да им обећава нешто што имају и без њега.

Тако коначно добисмо комунистички програм од кандидата за градоначелника који спада међу богатије Србе. Човек који је од сиромашног студента машинства 1992. године постао милионер нуди комунизам народу који је у истом периоду постао сиромашнији. Разумео бих га да све бесплатне програме или изградњу школа где „постоји потреба” нуди од својих пара. Као Бил Гејтс рецимо. Код Ђиласа није тако. Он нуди комунизам, али новцем из буџета, односно новцем грађана. Водећи такву политику једном је град довео на ивицу банкрота са укупним дугом од 1,2 милијарде евра. Сада када је пуна градска каса опет би да ради исто.