Рачун без крчмара

Фуд­бал­ски клуб Рад­нич­ки је на по­чет­ку ове 2018. по­себ­на при­ча. Ко­лек­тив ре­но­ми­ра­ног име­на и по­вре­ме­но од­лич­них ре­зул­та­та, на­ро­чи­то у пе­ри­о­ду од кра­ја се­дам­де­се­тих и по­чет­ка осам­де­се­тих про­шлог ве­ка, ка­да је ве­о­ма успе­шно пред­ста­вљао на­шу зе­мљу у Евро­пи, то­ком ове го­ди­не обе­ле­жи­ће ре­дак ју­би­леј на овим срп­ским про­сто­ри­ма – де­вет и по де­це­ни­ја од осни­ва­ња и по­сто­ја­ња. У пла­ну је ор­га­ни­зо­ва­ње ве­ли­ког бро­ја ма­ни­фе­ста­ци­ја по­во­дом то­га, а ру­ко­вод­ство клу­ба же­ли да се упра­во у го­ди­ни ју­би­ле­ја Рад­нич­ки опет до­мог­не Евро­пе и за­и­гра с нај­бо­љим клу­бо­ви­ма Ста­рог кон­ти­нен­та.

Ове пла­но­ве, ко­ји ни­су нео­ства­ри­ви, по­др­жа­ва и спорт­ска јав­ност Ни­ша, ру­ко­вод­ство гра­да и број­ни на­ви­ја­чи и при­ја­те­љи клу­ба с Ча­и­ра. Ме­ђу­тим, јед­на ствар се за­бо­ра­вља. Ма ко­ли­ко да се мо­же ре­ћи да има и ре­ал­но­сти у ам­би­ци­ја­ма ру­ко­вод­ства нај­ве­ћег и нај­у­спе­шни­јег клу­ба, иде се „гр­лом у ја­го­де”. Ма­ло ко и у Рад­нич­ком и у са­мом гра­ду раз­ми­шља где би или где ће ни­шки клуб игра­ти ме­ђу­на­род­не утак­ми­це.

Кри­те­ри­ју­ми ко­је од­ре­ђу­ју ко­ми­си­је Европ­ске фуд­бал­ске уни­је вр­ло су ви­со­ки и у овом тре­нут­ку и за Ниш и за Рад­нич­ки су не­до­сти­жни. Иако је не та­ко дав­но, пре са­мо не­ко­ли­ко го­ди­на уло­же­но де­се­так ми­ли­о­на евра за из­град­њу но­вог фуд­бал­ског ста­ди­о­на, овај обје­кат у ве­ли­ком де­лу ни­је за­вр­шен. Ни­је ни опре­мљен ка­ко и ко­ли­ко тре­ба, а оно што је у гра­ђе­вин­ском сми­слу за­вр­ше­но, већ је или про­па­ло, или из да­на у дан из­гле­да све ло­ши­је. Не­ма на град­ском ста­ди­о­ну у пар­ку Ча­ир бу­квал­но ни­че­га што би су­тра­дан, ако се клуб до­мог­не пла­сма­на на ин­тер­на­ци­о­нал­ну сце­ну, за­до­во­љи­ло љу­де из Евро­пе ко­ји ће си­гур­но до­ћи да пре­гле­да­ју обје­кат и ко­ји тре­ба да да­ју са­гла­сност за ор­га­ни­зо­ва­ње спорт­ских ма­ни­фе­ста­ци­ја. Трав­на­ти те­рен је по­сле сва­ке ки­ше или сне­га ка­љу­га и ви­ше ли­чи на се­о­ску утри­ну и ли­ва­ду не­го на спорт­ску аре­ну за вр­хун­ске при­ред­бе. Свла­чи­о­ни­це за спор­ти­сте, су­ди­је и пред­став­ни­ке клу­бо­ва про­ки­шња­ва­ју, стру­ја је не­пре­ста­ни про­блем јер не­ма до­зво­ле за ко­ри­шће­ње и при­кључ­ци су им­про­ви­зо­ва­ни због че­га по­сто­ји опа­сност да се од ње на­стра­да, не­ма на три­би­на­ма ком­фо­ра ни за гле­да­о­це, ни за рад но­ви­на­ра... 

За­то и пи­та­ње ка­ко то Ниш же­ли у спорт­ски раз­ви­је­ну Евро­пу ка­да је ам­би­јент на спорт­ским објек­ти­ма, по­себ­но на нај­ве­ћем град­ском ста­ди­о­ну као пре јед­ног ве­ка. 

Зар ће се до­зво­ли­ти да ни­шки спор­ти­сти уме­сто у свом гра­ду и пред сво­јим на­ви­ја­чи­ма, утак­ми­це на ин­тер­на­ци­о­нал­ној сце­ни игра­ју у Бе­о­гра­ду, Но­вом Са­ду или мо­жда Кру­шев­цу или Ја­го­ди­ни и дру­гим гра­до­ви­ма где усло­ви по­сто­је. 

За­што се он­да уоп­ште тро­ше не баш ма­ле па­ре?