Забрањени кувар зачет на страницама „Политике”

Јед­на од де­сет уче­них и мо­дер­них же­на у Ср­би­ји то­га до­ба Спа­се­ни­ја Па­та Мар­ко­вић је сво­ју пр­ву збир­ку ре­це­па­та из­да­ла још 1907. го­ди­не под на­зи­вом „Ку­вар и са­вет­ник”, док је по­сле об­ја­вљи­ва­ња у „По­ли­ти­ци”, 1939. го­ди­не иза­шла но­ва ку­ли­нар­ска књи­га, на­зва­на „Мој ку­вар”, а на­род га је вре­ме­ном про­звао „Па­тин ку­вар”. Вре­ме и за­бра­не му ни­су мо­гле ни­шта. „Па­тин ку­вар” се и да­ље штам­па, ко­ри­сти и пре­но­си с ко­ле­на на ко­ле­но. 

У вре­ме ње­го­вог об­ја­вљи­ва­ња, Спа­се­ни­ја је би­ла упра­ви­те­љи­ца Жен­ске за­нат­ске шко­ле у бе­о­град­ској Бран­ко­вој ули­ци, у ко­јој је ши­ри­ла сво­је ста­во­ве и иде­је до­не­те из Бе­ча, где је за­вр­ши­ла чу­ве­ну шко­лу за до­ма­ћи­це и по­ста­ла вр­сна ку­ва­ри­ца. Жи­вот у аустриј­ској ме­тро­по­ли, на­вео ју је да про­па­ги­ра европ­ски на­чин жи­во­та у зе­мљи и на­че­ло да Срп­ки­ње тре­ба да за­вр­ша­ва­ју шко­ле и осло­бо­де се роп­ства ко­је око њих ства­ра­ју ку­хињ­ски зи­до­ви. Па­та је та­ко­ђе би­ла ве­ли­ки по­бор­ник мо­дер­не ме­ди­ци­не. По­пу­лар­ност сти­че де­ле­ћи сво­је ку­вар­ске са­ве­те у на­шем ли­сту, где је 1937. го­ди­не уре­ђи­ва­ла по­пу­лар­ну ру­бри­ку, на­зва­ну „До­бра куј­на до­брих до­ма­ћи­ца”. 

По­ред Па­ти­ног пред­ло­га је­лов­ни­ка за тај дан, „По­ли­ти­ка” је у он­да­шње до­мо­ве сва­ко­днев­но до­но­си­ла и ре­цеп­те до­ма­ћи­ца из ра­зних де­ло­ва Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је. Го­спо­ђа Да­да Јо­ва­но­вић из Ба­нат­ског Дво­ра пре­по­ру­чи­ва­ла је „Ке­чи­гу по­су­ту пар­ме­за­ном”, док је, на при­мер, чи­та­тељ­ка Лу­кре­ци­ја По­ли­тес, са Ста­рог гра­да, ви­ше го­ти­ви­ла „Ов­чи­ји бут са сар­де­ла­ма”. Па­та је то­га ав­гу­ста ну­ди­ла ре­цепт за „Крем од ле­шни­ка”, а на кра­ју је, ве­ро­ват­но по угле­ду на за­пад­ни свет, са­ве­то­ва­ла до­ма­ћи­ца­ма да уз крем из­не­су „је­дан та­њир сит­них ко­ла­ча и слу­же го­сте уз ви­но”. Вре­дан рад Спа­се­ни­је Па­те Мар­ко­вић остао је за­бе­ле­жен у „По­ли­ти­ки­ној” ар­хи­ви где се, на са­да већ ра­ри­тет­ним не­га­ти­ви­ма ко­ји су ра­ђе­ни на ста­кле­ним пло­ча­ма, из­ме­ђу оста­лог, чу­ва и ње­на фо­то­гра­фи­ја на ко­јој са сво­јим по­ма­га­чи­ма би­ра пи­сма чи­та­тељ­ки с нај­бо­љим ре­цеп­ти­ма. 

У јав­но­сти је за­бе­ле­же­но да је ова ху­ма­на и мо­дер­на же­на у то­ку Дру­гог свет­ског ра­та у сво­јој ку­ћи скри­ва­ла је­вреј­ску де­цу, као и да су на­пред­не иде­је и бур­жо­а­ско по­ре­кло до­ве­ли су до ње­ног хап­ше­ња по за­вр­шет­ку ра­та и од­у­зи­ма­ња имо­ви­не. Све што је има­ло ве­зе с Па­том за­бра­ње­но је и при­кри­ва­но, та­ко да се и њен ку­вар скри­вао на по­ли­ца­ма, а сва на­ред­на из­да­ња об­ја­вље­на од 1945. го­ди­не пот­пи­са­на су са­мо са „СМ”. Ме­ђу­тим, из­да­вач­ко пред­у­зе­ће „На­род­на књи­га”, ка­ко је би­ло на­ве­де­но „због ве­ли­ког ин­те­ре­со­ва­ња” 1978. го­ди­не из­да­је твр­до­у­ко­ри­че­ни, там­но цр­ве­ни „Ве­ли­ки на­род­ни ку­вар”, на чи­јим ре­цеп­ти­ма су од­га­ја­не но­ви­је ге­не­ра­ци­је „По­ли­ти­ки­них” но­ви­на­ра. У ње­му пи­ше: „Ова књи­га ра­ђе­на је пре­ма по­зна­тој књи­зи ’Мој ку­вар’, ко­ји је пре ра­та из­да­ла „По­ли­ти­ка”, а сре­ди­ла Спа­се­ни­ја Па­та Мар­ко­вић. Ве­ли­ки на­род­ни ку­вар са­др­жи све ре­цеп­те пред­рат­ног из­да­ња по­ме­ну­те књи­ге, уз још не­ке са­ве­те.

Ми­ни­стар­ска ћер­ка и уну­ка

Спа­се­ни­ји Мар­ко­вић је од ро­ђе­ња у де­цем­бру 1881. го­ди­не би­ло су­ђе­но да из­ра­сте у углед­ну да­му. За­бе­ле­же­но је да јој је отац био Ди­ми­три­је Ђу­рић, ге­не­рал, вој­ни ми­ни­стар и члан Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка, док је Па­тин де­да Ди­ми­три­је Ма­тић био док­тор фи­ло­зо­фи­је и ми­ни­стар прав­де и про­све­те. Не чу­ди он­да што је из­ра­сла у на­пред­ну де­вој­ку ко­ја је шко­ло­ва­на у та­да­шњим чу­ве­ним беч­ким шко­ла­ма. 

Уда­ла се за пе­ша­диј­ског ма­јо­ра Ђор­ђа Ри­сти­ћа и с њим има­ла дво­је де­це, кћер Љу­би­цу и си­на Ду­ша­на, ина­че ко­њич­ког ма­јо­ра ко­га су Нем­ци уби­ли на Ба­њи­ци 1943. го­ди­не. Ка­сни­је је по­ста­ла су­пру­га док­то­ра Зо­ра­на Мар­ко­ви­ћа. Умр­ла је 1974. у 94. го­ди­ни. Ме­ди­ји бе­ле­же да је Па­ту по­зна­вао, ве­о­ма це­нио и по­хвал­но о њој као оли­че­њу бе­о­град­ске да­ме го­во­рио Бра­ни­слав Ну­шић, ко­ји је де­це­ни­ја­ма пре ње та­ко­ђе пи­сао за наш лист.