среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:20
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Јунак без такмаца

Света недеља поздрави српско оружје, а ескадрон мајора Михаила Гавровића заста код Сурчина, где он узвикну своје просто, али неумитно: напред!...
Аутор: Гвозден Оташевићпетак, 16.03.2018. у 21:51
Михаило Ст. Гавровић, коњички мајор из 30. класе Војне академије (Фото Споменица Реалне гимназије у Чачку)

Чачак – О оваквима се некад певало у епу. Мундир је многе носио, он је носио мундир. Да би ловац, имао би сокола на рамену; да беше кнез, водио би тигра иза себе. Као коњаник јахао је убојито, а при ходу корачао као млади Аполон. Ни са ким се није такмичио. Био је један. Знао је да је ова земља свакоме добра.

Памет му је надахњивала срце. Ко је с њиме говорио, осетио је да је поштован. Са његовог кирасирског лица никад се не оте ни осмех, ни подсмех. Сматрао је људе као господу и скромно се постављао крај њих. Поуздан као горштак, ћутљив као морнар, говорио је да каже истину. И другови вероваху у његову реч и пријатељство.

Горње редове је, пошто мину велика војна, исписао Радоје Јанковић, начелник интендатуре у Српској војсци на почетку рата, и Југословенског добровољачког корпуса у Одеси 1917. Иду на част и у славу коњичком мајору Михаилу Гавровићу, као земљачка тужбалица. Оба су одрасли у родном Чачку, бејаху вршњаци (1879) и другови из гимназије, три лета старији од мајора Драгутина Гавриловића који с њима иђаше у школу.

 

Овако у причи, којом је више казано но што је написано, Јанковић испраћа 26. август, последњи дан у животу Михаила Гавровића...

„Пред крај августа 1914. Српска војска, пошто разби Поћорека на Шапцу и Подрињу, упути један део трупа да се пребаци у Срем преко Саве. У глухој ноћној тишини бацише мост наши понтонири. Ново Село тајанствено је јатаковало припремама. Узбуђене трупе лежаху крај пута, чекајући ред за прелажење. Велики питом месец колао је небесима, док се расањена Сава поверљиво омиљала око понтона, шуморећи у ухо тавним обалама да ће их походити жељени гости. И још прва зора није ни протегла своје једре, орошене руке, а преко поробљених противничких батерија уђоше наше радосне трупе у село Купиново.

Збуњени противник безуспешно брањаше своје редове. Наши батаљони поврвеше на скелама и понтонима. Света недеља поздрави српско оружје. Весели војници прскоше по Срему на све стране. Коњица похрли сниваној Фрушкој гори, Шумадинци окретоше Огару, а Дунавци Бечмену. Карловчић, Буђановци и Ашања одушевљено сачекаше српску браћу. И дан-два по томе па српски пукови надираху ка Руми и Инђији...

На том путу коњица принесе драгоцену жртву. Нагињући земунској коси, са које Аустријанци разораваху српску престоницу, ескадрон мајора Михаила Гавровића заста код Сурчина. Противничка пешадија снажно нападе са те стране. Разви се жива борба која се претвори у љути окршај у близини нашег прелаза преко Саве. Српски се редови поколебаше... Јунак без такмаца, једна од најлепших фигура из ових ратова, узвикну своје просто, али неумитно:– Напред!...

И, убедљиви пример осоколи коњанике. Метални мајор дизао се над свима као заштитник. Би јављено да пристижу појачања, те ватрени ланац гракну раздрагано. Али, слепо зрно понесе сатана руком. Баш кад ескадрон полете напред, клону Гавровић на прса верноме подофициру... Као куп од тучи седео је коњу на плећима; као потомак Страхињића Бана... И погину!...

Ко га је знао, туговаће; ко га је икад видео, зажалиће!... Кад му припасаше сабљу око мртва тела, заплакаше прости коњаници. Велики и прсат, изгледао је сада стинут и унио. А над рупом у грудима лежала је чамотно Карађорђева звезда са мачевима...

Никада не чуше да се пожали на невољу. А беде је било у кући. Много... Погибе старији брат, ретки друг и командант Светозар. Оста сирочад... Три сестре не заплакаше над браћом кад се певало последње цјелованије. Ни веренице није било, премда је девојку ценио као украс јунаку. То је била једна витешка душа. Сад се угасила. Срце са Пезова и Злетова ишчупаше челични нокти надомак Београду...

Тужне душе, ускоро по томе, мораде српска војска напустити Срем, да пође у помоћ браћи над Ваљевом. Од прелаза, који је Бечу и Пешти нанео велику бригу, не оста доли једна болна успомена на прерано прекинути поход, и на заборављену хумку поред Саве.

Мине ли когод крај обреновачке цркве, нека призове спомен на дивног коњаника. То ће му повратити срце изгубљено у сремским равнима, те ће јунаку бити лакше починути...” Михаило Гавровић девето је дете Стевана Гавровића који је 1874. изабран за председника општине чачанске, кућа има је била у Обилићевој 6, у средишту касабе.

Чачанске збирке – Музеј, Архив, Библиотека – немају ниједну фотографију мајорову. Тражили смо је и од Милана Гавровића, унука брата Михаиловог, који је после дугогодишње каријере новинара у „Вјеснику“ и уредника на ТВ Загреб остао да живи у главном граду Хрватске.

Ни он не имаше, напомињући у поруци: „Драги колега, након свих бјежанија и селидаба у 20. стољећу којему и ја припадам (напунио сам 82), није ми остало практички ништа од фамилијарних успомена“. Немају је ни војни архиви у Београду. Ипак смо је, с много труда, пронашли у Споменици чачанске Реалне гимназије 1837–1937, штампаној уочи Другог светског рата, из пера професора Драгомира С. Поповића.


Коментари1
26d30
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Mihailovic
Lepo sećanje na junaka koji se nesme zaboraviti, kao i brojni drugi, koji inspirišu i ponovo pune baterije rodoljublja kod onih kod kojih je poljuljano i koji su dozvolili da budu žrtve tranzicionih=pljačkaških vremena u kojima se zaboravlja na tradicije i svetlu prošlost, pregalaštvo i poštenje, viteštvo i saosećanje i neguju primitivizam, kukavičluk, sluganstvo i korupcija.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља