Роботи не траже радничка права

Није случајно што аналитичари Светске банке у свом извештају спомињу и Карела Чапека и његово научнофантастично дело. Радња ове драме смештена је у блиску будућност у којој је компанија „Росум универзал робот” произвела андроидне слуге, који убрзо дижу побуну и уништавају читаво човечанство.

Далеко од тога да су прогнозе Светске банке тако апокалиптичне, али подаци недвосмислено показују да робот већ увелико истискује човека из производног погона. Статистички, један робот на 1.000 радника у Сједињеним Америчким Државама (САД) смањује запосленост за 0,18 до 0,35 одсто, а зараде за 0,25 до 0,5 одсто.

Највише робота по раднику присутно је у Јужној Кореји, Сингапуру, Немачкој и Јапану. Кина је тренутно на 23. месту када је о учешћу робота у производњи реч, а циљ јој је да до 2020. уђе у топ 20 земаља света. Више од трећине робота ангажовано је у аутомобилској, електронској и машинској индустрији.

Мотив компанија да ангажује робота уместо човека је јасан. Иако у први мах то изискује велико улагање, машина може да ради и по 18 сати дневно, не иде у тоалет, нема паузу за топли оброк, никада не иде на боловање и годишњи одмор. Вештачкој интелигенцији никада неће пасти на памет да оснује синдикат, обустави производњу и почне да штрајкује. Довољан јој је само редован ремонт.

То су већ схватили у компанији „Фонскон технолоџи”, азијском произвођачу „Еплових” производа, јер је у овој корпорацији број запослених смањен за трећину откако су роботи ушли у њихов производни погон. Тако је, на пример, на крају 2012. године у овој тајванској групацији радило 1,3 милиона радника, да би на крају 2016. године на списку запослених било 873.467 радника. То значи да је због аутоматизације производње у периоду од само четири године више од 400.000 радника добило отказ. Годишње, роботи су гасили по 100.000 радних места у овој тајванској фирми.

Компанија „Ант фајненшел”, која је филијала „Алибабе”, кинеског гиганта електронске трговине, већ користи вештачку интелигенцију за процену уговора о кредиту, уместо да ангажује на хиљаде службеника и правника из кредитног одељења.

У руској Сбербанци чак 35 одсто кредита одобрава се електронски, а план је да у наредних пет година тај удео достигне чак 70 одсто. Роботи адвокати у овој руској банци укинули су чак 3.000 радних места. На списку запослених у „Амазону” тренутно је 120.000 робота. Ова компанија је прошле године у своју радну снагу укључила 55.000 робота и очекује се да ће се због тога стопа раста њихове запослености драматично повећавати.

„Роботи и технологија ће широм света наставити да замењују раднике”, наводи се у извештају Светске банке и констатује да је због аутоматизације производње број индустријских радника у Великој Британији, која је колевка индустријске револуције, од 1990. до 2016. године пао за трећину.

Процена Светске банке је да ће од 100.000 до два милиона радних места у Боливији у наредном периоду бити аутоматизовано. Ризик је још већи у развијеним економијама.

Ако је Србија трећу индустријску револуцију прескочила, може ли то онда да буде наша компаративна предност. Јер, ми смо радна места у индустрији угасили много пре светске најезде робота у производне погоне.

Према процени Ивана Николића, уредника билтена „Макроекономске анализе и трендови” (МАТ), тренутни ниво производње је за 44,2 одсто нижи од од просечне производње из 1990. године. Николић је израчунао да ћемо на излазак из транзиционог јаза морати да чекамо 2026. годину. Тек тада ћемо достићи ниво производње с почетка последње деценије прошлог века.

Значи ли то да Србима у овом историјском тренутку неће бити неопходан нови Нед Луд и „лудистички покрет”, попут оног из Британије с почетка 19. века, у коме су радници разбијали машине покушавајући да тако сачувају своја радна места и зауставе прогрес? Звучи иронично, али развој наше индустрије заустављен је још на почетку 1990. године. Подаци показују да је деведесетих удео индустријске производње у друштвеном производу износио 44,5 одсто. Уз уважавање свих промена методологије, као и чињенице да та два износа и нису баш упоредива, данас удео индустрије у бруто домаћем производу, односно свему што привреда и грађани створе за годину дана, износи око 20 одсто. Пре скоро три деценије, 1990. године, у српској индустрији радило је више од милион радника. Данас је у овој грани привреде ухлебљење нашло око 400.000 запослених.

Може ли Србија, онда, директно да ускочи у четврту индустријску револуцију, ако смо трећу већ прескочили, питали смо економисту Миодрага Зеца.

„Нема прескакања историје! Ми увек покушавамо да прескочимо провалију, али најчешће упадамо у њу. Тако смо из комунизма хтели да прескочимо директно у капитализам. Па смо упали у провалију и стигли у капитализам манчестерског типа о коме је писао Карл Маркс. У коме радници раде 18 сати дневно, а прековремени рад се не плаћа нити имају синдикат који их може заштитити”, каже Зец.

Душко Васиљевић, експерт Светске банке, каже да Извештај о глобалном развоју показује да ће земље попут Србије морати да се прилагоде овим променама на тржишту рада.

„И то тако што као нашу компаративну предност више нећемо истицати јефтину радну снагу. Јер, роботика истискује манипулативну снагу и јефтини рад који се може заменити аутоматом. Наша предност мораће да буде образована и обучена радна снага, као и добро пословно окружење”, сматра Васиљевић.

Без обзира на то што су роботи кренули у агресивну офанзиву на тржиште рада, чињеница је да они то раде много спорије него што се мислило на почетку двадесетог века. Чувени економиста Џон Мајнард Кејнс прогнозирао је да ће роботика за 100 година толико ући у све поре живота, да ће бити довољно да човек ради само три сата дневно. То што се ова прогноза није обистинила најбољи је доказ да чак и најбољи светски економисти понекад праве грешке у предвиђањима.