Самит на Балтику

Пре 14 година био сам гост руске Балтичке флоте. Обилазио сам команду у ратној луци Балтијск, одмах поред Калињинграда. Провозали су ме командном јахтом каналом ратне луке, у којој су у том тренутку била два разарача класе „современи” – од којих је разарач „Настолчниј” мој стари познаник из ратне луке Сајмонстаун у Јужноафричкој Републици када сам 1997. први пут био на њему – две подморнице класе „кило”, две ракетне фрегате, неколико миноловаца и транспортно-десантних бродова.

Било је 17 сати и време за поподневне активности посада ратних бродова. Посаде разарача постројиле су се на крми, док су из две подморнице комплетне посаде изашле на гат и постројиле се. 

„Зар посаде подморница нису у време мира по подне у касарнама”, запитао сам мог пратиоца, капетана Јурија Владимировича Смолова.

„Не, господине, све посаде наших ратних бродова, овде у ратној луци Балтијск, и у време мира дању и ноћу су у комплетном саставу на ратним бродовима. Ми смо најистуренија западна граница Русије у Европи, граница са Пољском је одмах ту, мало даље од канала, и наши ратни бродови у случају борбене узбуне су за 90 минута на отвореном мору.

Већ тада сам видео колики војностратешки значај Москва придаје области Калињинграда, некадашњој Пруској. Пролазиле су године и у међувремену су САД у Пољској инсталирале антиракетни штит, који директно ремети стратешку ракетну равнотежу САД и Русије. Москва је одговорила јачањем војних капацитета у области Калињинграда, између осталог сада су тамо обалски ракетни системи „бастион” домета до 300 км и ракетни системи земља–земља „искандер М” домета од 500 км. „Искандер М” може да понесе конвенционалну и нуклеарну бојеву главу, у домету тог ракетног система су, ако се пројектили лансирају из области Калињинграда, Варшава, Берлин, Копенхаген, Стокхолм, Виљнус и Рига. Ракетни систем обала–море „бастион” покрива Балтик од Калињинграда до југоисточне обале Шведске, што значи да му је у домету сваки брод који плови Балтиком смером запад–исток и обратно.

И зато није случајно што је Русија одредила да се неке утакмице првенства света у фудбалу играју управо у Калињинграду. Москва је тиме нагласила да је Русија и европска земља, и да иза тог дела европске Русије леже три балтичке државе чланице ЕУ и НАТО. И као врхунац свега, први прави самит Доналда Трампа и Владимира Путина биће 16. јула у Хелсинкију, дакле на Балтику, што географски гледано значи да Трамп долази Путину „на ноге”. После свега што је из Вашингтона долазило против Русије и Путина, гле, Трамп сада стиже у Хелсинки.

Европска унија сада је у паници због тог сусрета, Брисел се прибојава да ће се Трамп и Путин договорити око многих питања, а да Вашингтон при томе неће консултовати ЕУ. У Бриселу с правом примећују да Трамп све више игнорише ЕУ на рачун билатералних договора са појединим земљама ЕУ. У контексту трговачког савезничког рата са обе стране Атлантика, договор Трампа и Путина без учешћа Брисела, уз све оно што се догађа с мигрантском кризом у Европи, права је катастрофа за будућност ЕУ. Бела кућа више и не прима највише функционере уније, Трамп их директно игнорише, нису нешто добродошли ни у Москви.

Као свој одговор Американцима, у ЕУ сањају о некаквим европским војним снагама за брзе интервенције. А од немачка 123 „тајфуна” оперативно је тек десетак авиона, од транспортна 33 „трансала” у стању је да полети тек 17. Без Американаца НАТО је у Европи потпуно инфериоран у односу на Русе, а некаква будућа заједничка европска армија – само су пусти снови.

Ако је истина прва жртва рата, у политици се она убраја у лакше повређене. Уз све недаће, које у Европи изазива ситуација у Украјини, односи са Русијом, трговачки рат са САД, нови политички ветрови у Италији, мигрантска криза и питање Косова, треба преживети и провалу општих места. 

Од сукоба до сукоба приметне су разлике, сукоби теже да избегну своје име. Разни „casus belli” претрпели су промене. Цивили су у Београду и Багдаду били жртве ваздушних удара, а не бомби и ракета, како су тада и касније писали западни медији. Трећи рајх се, погледајте само Хитлерове говоре, борио „за уједињену Европу без граница, са једном заједничком валутом, као и за безбедност њених источних граница”. За животни простор на Истоку. На те источне границе управо НАТО сада шаље додатне војне снаге. 

Можда је, како каже Арнолд Тојнби, „историја поново у покрету”. Америчка је моћ управо на примеру украјинске кризе, рата у Сирији и Авганистану, конфликтне ситуације на Корејском полуострву и око ривалства са Кином на Пацифику прошла врхунац, Европа се још једном потврдила као фрустрирани и немоћни играч друге лиге у свему зависан од САД. Та је Европа близу Блиског истока, од њега зависи у погледу нафте, а арапске мањине које живе у Европи пажљиво посматрају шта се све збива на том и таквом Блиском истоку. И припасују око трбуха штапине експлозива, или бирају улице и шеталишта где има највише људи. Да се закуцају камионом...