Слободна вожња (Vozitje e lire)
Звоне звона у Грачаници, девет часова, недеља је, почиње литургија. У исто време заказан је полазак на скуп председника Србије Александра Вучића. Једни одлазе према паркираним аутобусима, други у цркву. Раздвајају се групице код манастирске капије, и свако гледа ко остаје – ко одлази, а звоно звони.
Аутобуси из Косовског Поморавља у колонама већ пролазе ка Косовској Митровици. Возе их албански превозници, а ту су и бели аутобуси ,,Колашин превоза” са затамњеним стаклима. На некима од аутобуса на предњем стаклу на албанском језику пише „Слободна вожња” (Vozitje e lire). Мештани Грачанице и околине окупљени су око, већином, жутих аутобуса који, на централном Косову, од једне до друге енклаве превозе школску и средњошколску децу. Код једног од њих војници словеначког Кфора стоје и разговарају с путницима. То су радници јавних предузећа, наставници, локална администрација, чланови СНС-а.
,,Очекујем да чујем повољне вести, какве су биле и до сада, очекујем подршку и помоћ”, каже један од радника Општине Грачаница, док други има проблем с почетком говора председника Вучића: ,,Свратићу у Митровици у неку кафану и напићу се.” За разлику од ових безбрижних путника, они који прате вести знају да ситуација није тако безазлена.
,,Знаш ли шта је у Метохији”, пита Мишко. Како пристижу вести о блокадама путева у Дреници и Метохији тако страх расте, а ови жути аутобуси су идеална мета и лако их је препознати. Уосталом, њих су годинама засипали каменицама кад би превозили за Видовдан људе од Грачанице до Газиместана. Исти је страх и у Метохији.
,,На путу до Косовске Митровице скоро увек би у Руднику полетела нека каменица у правцу нашег конвоја. Знала сам да не може да ме убије, али то ишчекивање је било мучно и понижавајуће. Каменовала су нас углавном албанска деца, а наша деца у Осојану никада, хвала богу, нису подигла камен на неког Албанца”, каже Соња Вуковић, педагог из Осојана.
Колона из Грачанице полази, а на свакој раскрсници, негде и код неког путељка, стоје косовски полицајци. И тако кроз Вучитрн, па поред Косовске Митровице, све до великог крста у месту Рударе. Тај метални крст постављен је на средини пута, као сећање на дуготрајне барикаде и сукобе који су 2011. године избили због покушаја приштинских власти да заузму прелазе Брњак и Јариње на северу Косова.
На главном тргу у Косовској Митровици председник Србије је одржао говор после којег већина упитаних на митровачким улицама каже да су такав говор и очекивали. Један ретки другачији одговор из Косовског Поморавља гласи: ,,Имали смо моралну обавезу. Морали смо да дођемо.” Нико од свештеника или монаха Српске православне цркве није био на скупу и то је видљиви део раскола између Цркве и државе.
Свако носи свој печат страха. Већина Срба који су дошли у Митровицу кренуће назад у своја гета и енклаве и то баш испод оног великог крста у Рудару. На њиховим аутобусима пише на албанском „Слободна вожња”, чекају их породице, кућe. Чекају их грачаничка звона.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
