Иран­ски тврд орах

Да ли је свет на ве­ли­кој пре­крет­ни­ци на­кон што је Иран за­пле­нио два бри­тан­ска тан­ке­ра? До­го­дио се ре­дак слу­чај да је не­ка др­жа­ва за­пад­но­е­вроп­ским си­ла­ма уз­вра­ти­ла истом ме­ром, чак и у до­ме­ну об­ја­шње­ња ко­је су да­ли, ба­рем за је­дан од њих: до­го­дио се су­дар из­ме­ђу бри­тан­ског бро­да „Сте­на Им­пе­ро” и њи­хо­вог ри­бар­ског бро­да у Ор­му­ском за­ли­ву, тан­кер ни­је од­го­во­рио на по­зив за по­моћ, а он­да су бро­до­ви Иран­ске ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де усме­ри­ли бри­тан­ски брод у сво­ју лу­ку. По­са­да ће би­ти пу­ште­на тек на­кон за­вр­шет­ка ис­тра­ге. До­га­ђа­ји у ни­зу не обе­ћа­ва­ју ми­ран рас­плет: пр­во су САД ис­ту­пи­ле из ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма с Ира­ном, ЕУ је би­ла за одр­жа­ва­ње спорaзума, уз пр­во­бит­но ду­го иран­ско ис­пу­ња­ва­ње пре­у­зе­тих оба­ве­за. Усле­ди­ло је оба­ра­ње дро­но­ва, а бри­тан­ска за­пле­на иран­ског тан­ке­ра на Ги­брал­та­ру пред­ста­вља­ла је ја­сан ко­рак ка да­љем за­о­штра­ва­њу од­но­са за­пад­ног све­та с Ира­ном. Ти­ме је и ЕУ до­ве­де­на пред ко­на­чан из­бор – на чи­ју стра­ну ће се свр­ста­ти.

АМЕ­РИЧ­КИ ЧУ­ВАР: Ка­да су Иран­ци уз­вра­ти­ли, за ве­ћи­ну по­сма­тра­ча пот­пу­но нео­че­ки­ва­ном за­пле­ном бри­тан­ских тан­ке­ра, САД су на­ја­ви­ле вој­ну опе­ра­ци­ју под на­зи­вом „Чу­вар”, чи­ји је ће де­кла­ри­са­ни циљ би­ти оси­гу­ра­ње без­бед­не пло­вид­бе мор­ским пу­те­ви­ма Бли­ског ис­то­ка. Прет­ход­ни до­га­ђа­ји су већ САД ство­ри­ли по­во­љан основ за да­ље по­ве­ћа­ње вој­ног при­су­ства у ре­ги­о­ну. То им са­да да­је до­бар основ и ве­ли­ку сло­бо­ду из­бо­ра у ком прав­цу ће усме­ра­ва­ти раз­вој да­љих до­га­ђа­ја. По­ве­ћа­њем вој­ног при­су­ства у ре­ги­о­ну и на са­мој гра­ни­ци с Ира­ном ство­ри­ће мо­гућ­ност да пот­пу­но кон­тро­ли­шу пло­вид­бу и тран­спорт енер­ге­на­та из тог ре­ги­о­на у све де­ло­ве све­та, али и по­вољ­не пред­у­сло­ве за ди­рект­ну вој­ну ак­ци­ју про­тив Ира­на. У сва­кој од оп­ци­ја САД ства­ра­ју усло­ве да зна­чај­но ути­чу на про­из­вод­њу и тран­спорт наф­те и га­са, а то он­да пре­ла­зи ни­во ме­ђу­соб­ног од­но­са с Ира­ном и по­чи­ње ду­бо­ко да за­ди­ре у ин­те­ре­се дру­гих зе­ма­ља ко­је се снаб­де­ва­ју енер­ген­ти­ма из овог ре­ги­о­на. Ту, пре све­га, тре­ба има­ти у ви­ду Ки­ну. Ко ће и ка­ко све ре­а­го­ва­ти, а мно­ги су иза­зва­ни овим по­те­зом, те­шко је пред­ви­де­ти, али је већ са­да ја­сно да ће без­бед­но­сна си­ту­а­ци­ја у ре­ги­о­ну до­би­ти но­ве ак­те­ре чи­ји су ин­те­ре­си ди­рект­но угро­же­ни. Вла­ди­мир Пу­тин је оце­нио кон­фрон­та­ци­ју САД с Ира­ном за­бри­ња­ва­ју­ћом, под­се­тио да се она од­ви­ја у бли­зи­ни ру­ских гра­ни­ца и да се ти­че зе­ма­ља с ко­ји­ма Ру­си­ја има бли­ске од­но­се, да мо­же узро­ко­ва­ти но­ве та­ла­се из­бе­гли­ца и на­не­ти зна­чај­ну ште­ту гло­бал­ној еко­но­ми­ји и свет­ској енер­ге­ти­ци.

ЕВРОП­СКИ ШЕФ: На­тег­ну­тим и нео­че­ки­ва­ним из­бо­ром Ур­су­ле фон дер Ле­јен за пред­сед­ни­ка Европ­ске ко­ми­си­је већ ком­пли­ко­ва­на јед­на­чи­на ЕУ до­би­ла је још јед­ну не­из­ве­сност. По­ли­ти­чар­ка ко­ја у свом до­са­да­шњем ра­ду ни­је по­ка­за­ла зна­чај­не ре­зул­та­те и ква­ли­тет оба­вља­ју­ћи по­сло­ве на на­ци­о­нал­ном ни­воу са­да би тре­ба­ло да на мно­го зах­тев­ни­јем за­дат­ку бу­де успе­шна и фор­ми­ра вла­ду ЕУ ко­ју че­ка­ју углав­ном про­бле­ми. А они су ви­ше­стру­ки: од раз­ли­чи­тих ви­зи­ја ка­ква ЕУ тре­ба да бу­де у по­ли­тич­ком и ор­га­ни­за­ци­о­ном сми­слу, пре­ко успо­ре­ног еко­ном­ског ра­ста, до ста­ва пре­ма ва­жним спољ­но­по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма. Мо­же ли се оче­ки­ва­ти да но­во ру­ко­вод­ство, у чи­је спо­соб­но­сти већ са­да по­сто­је сум­ње и ко­је је иза­бра­но уз иг­но­ри­са­ње во­ље европ­ских би­ра­ча, ре­ши на­го­ми­ла­не про­бле­ме из пе­ри­о­да прет­ход­не вла­сти и од­ре­ди се пре­ма спољ­но­по­ли­тич­ким иза­зо­ви­ма? Пр­ви тест је Иран, где ће се по­ка­за­ти ко­је опре­де­ље­ње ће за­у­зе­ти и ко­ли­ко успе­шно ће их про­ве­сти.

Не­по­зна­ни­ца је и да ли ће се не­за­до­вољ­ство чла­ни­ца ЕУ сти­ша­ти или про­ду­би­ти но­вим не­спо­ра­зу­ми­ма. У Ита­ли­ји је чак на­гла­ше­на мо­гућ­ност рас­па­да вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је; не­ке зе­мље ис­точ­не Евро­пе су ис­ка­за­ле ја­сно не­за­до­вољ­ство због то­га што прак­тич­но не уче­ству­ју у упра­вља­њу ЕУ, а тек се о „брег­зи­ту” ни­шта не зна.

РУ­СКА ДРУ­ЖБА: У том кон­тек­сту скуп од 300 не­мач­ких и ру­ских ви­со­ко­по­зи­ци­о­ни­ра­них пред­став­ни­ка при­вре­де, на­у­ке и кул­ту­ре, ко­је су пред­во­ди­ли ше­фо­ви спољ­них по­сло­ва Хај­ко Мас и Сер­геј Ла­вров, на дво­днев­ном Пе­тер­бур­шком ди­ја­ло­гу код Бо­на – пред­ста­вља по­ка­за­тељ да Не­мач­ка, ма ко­ли­ко пред­ста­вља­ла осло­нац и глав­ног игра­ча ЕУ, па­ра­лел­но и упор­но гра­ди и соп­стве­ни пут, раз­ли­чит од зва­нич­не европ­ске по­ли­ти­ке. Ти­ме се да­је ја­сан знак да при­мер „Се­вер­ног то­ка 2” не­ће би­ти је­ди­ни, већ да ће та­квих ра­зи­ла­же­ња у бу­дућ­но­сти би­ти све ви­ше. Би­ће ин­те­ре­сант­но.