Глас поробљеног Београда – др Едвард Рајан

Доктора Едварда Рајана су на београдским улицама грађани поздрављали узвицима „Вива Рајан”. Било је то признање за храброст овом америчком лекару у које су могли да се увере свакодневно док је лечио рањене и болесне у Београду, који су сви напустили осим цивила. Београд, главни град Краљевине Србије, на почетку Великог рата постао је караула пошто су га од надмоћне непријатељске војске делиле само реке Сава и Дунав па готово и да није био брањен. У граду који је немилосрдно засипан непријатељским гранатама остали су само цивили.

Циљ Аустроугарске није био само уништење Српске војске и државе, већ и затирање нашег народа. О томе сведоче незапамћена зверства над цивилним становништвом, посебно у Мачви на почетку рата 1914. године, за која никада ниједан аустријски официр или политичар који је то наређивао није одговарао. Намери Аустроугарске да уништи Србе супротставио се један Американац, др Едвард Рајан. Он је у току Првог светског рата у Србији оперисао више од осам хиљада људи, борио се против тифуса, спасао десетине хиљада живота, али и био заштитник српског становништва у Београду за време окупације. Нажалост, његово херојство смо заборавили. Да сазнам колико је др Рајан помогао Србији помогла ми је књига Ратомира Дамјановића „Др Едвард Рајан – спасилац Београда”.

Доктор Едвард Рајан је, заједно са два хирурга и 12 медицинских сестара, у име америчког Црвеног крста 16. октобра 1914. године стигао у полуразрушени Београд који је разаран аустријским гранатама. Дошао је у главни град земље коју је моћна Аустроугарска царевина осудила на смрт и затирање. У Београду је провео две окупације, 1914. и 1915. године. Одмах се уселио у напуштену зграду Главне војне болнице и прогласио је америчком болницом изнад које је поред заставе Црвеног крста развио америчку заставу. О томе је писала британска болничарка Емили Симондс у „Вашингтон посту” 17. јануара 1915. године. Како је то учинио, аустроугарске батерије престале су да гађају болницу и тако је београдско становништво имало где да се превија, оперише и лечи. Пошто су САД тада биле неутралне, према Петој хашкој конвенцији из 1907. године, ова зграда је третирана као америчка територија.

У првом извештају који је др Рајан послао Националном штабу Црвеног крста у Вашингтону писало је: „Имамо око 150 тешких рањеника, нови случајеви стижу сваког дана, а има око 50.000 рањених широм целе земље.”

Доктор Рајан је веома брзо под својом одговорношћу имао чак пет болница размештених у 40 зграда, у оквиру њих било је девет српских лекара и око 150 сестара на више од 1.200 болесника, а од марта 1915. морао је да се бори и са пегавим тифусом који је почео да коси престоницу, али и друге делове Србије. По тадашњим проценама у Београду, на врхунцу епидемије, умирало је до 50 људи дневно, а др Рајан се, лечећи болесне, и сам заразио. Његове колеге, амерички лекари, др Ернест Пендлтон Магрудер из Вашингтона и др Џејмс Френсис Донели из Бруклина подлегли су зарази.

Доктор Рајан није био само лекар, већ глас поробљеног Београда. Када су Аустроугари, у другом заузимању Београда, захтевали да избаци из болнице српске рањенике да би се направило места за аустријске, он је то одбио. Када су Аустријанци бежали из Београда после контраофанзиве српске војске, аустријски генерал је оставио рањене војнике у америчкој болници и рекао др Рајану да од „њега само тражи да се добро брине о његовим војницима као што се бринуо о српским”. Доктор Рајан је то учинио и Аустроугарска га је одликовала. Као што га је одликовала Француска Република Легијом части и Краљевина Србија Орденом белог орла.

Доктор Рајан је у два наврата вршио и дужност неформалног конзула САД у Београду, након што је из града повучен дипломатски кор: први пут у току двонедељне окупације Београда децембра 1914. године, а други после октобра 1915. када је дошло до слома нашег краљевства и повлачења преко Албаније. Тада је одбио наређење америчког Црвеног крста да напусти Београд.

Као „конзул” у Београду зна се да је спречио вешање неколико српских младића које је окупатор осудио на смрт, тражио од окупатора да према српском становништву поступа у складу са хуманитарним правом, на његов захтев су уклоњена вешала са Теразија на којима су стајала тела обешених српских младића и вршио је координацију програма помоћи српским избеглицама. Почетком 1916. делио је београдској сиротињи у окупираном граду жито које је амерички Црвени крст нарочито у ту сврху, на његов захтев, купио у Румунији.

Његова мисија у Србији завршила се 16. октобра 1916. године када се вратио у САД. Већ у априлу 1917. године нашао се на Солунском фронту, сада званично на савезничкој страни одмах пошто је Конгрес САД објавио рат Немачкој, са задатком да координира рад савезничких медицинских служби. Заједно са српском војском у новембру 1917. године ушао је ослобођени Београд. После капитулације Централних сила нашао се у Берлину, 1918. године, као други човек америчке мисије Црвеног крста.

Доктор Едвард Рајан је, лечећи, чувајући и бранећи Београд и његове становнике у тешко време окупације, заслужио своје место у историји. На нама је да покажемо да ли смо достојни овог хероја тако што ћемо чувати успомену на њега и његово дело. Нажалост, до сада нисмо показали да то знамо, бар у овом случају.