Из Аустралије у Мачву

Стефан Јелесић се родио у Перту пре 35 година. У мачванско село Баново Поље, одакле му је отац, дошао је први пут на одмор, заљубио се у лепу Јовану и остао да живи у Србији

По ономе на шта се одлучио Стефан Јелесић (35), из аустралијског града Перта, изгледа нам да су прошла времена када су наши људи масовно одлазили у ту далеку земљу да раде и живе. Стефан је дошао у Србију први пут с родитељима кад је имао 34 године, у тренутку када је завршио професионалну фудбалску каријеру у Аустралији. Желео је да види одакле му је родом отац Милан Јелесић, који је такође играо фудбал за Аделаиду.

У Бановом Пољу Стефан се први пут срео с многобројном фамилијом чија је лица виђао као дете на фотографијама.

– Прво што сам угледо био је много леп наш српски народ. А, девојке какве су лепа! Тога нема у Аустралији. Тамо су све вештачке и претерано нашминкане. Каква природна лепота у Србији! Прошао сам пола света, али Српкиње су најлепше. Кад сам угледао Јовану Висковић из Богатића, одмах сам одлучио да је запросим и останем у Србији. То је био шок за моје родитеље. Они тамо имају велики трговачки ланац. То би остао све мени и мојој сестри Милици, која је удата за Италијана и има троје деце. Ја мислим другачије. По њиховом у Србију се може доћи само на одмор. Е, није тако. Нигде нема таквог мира и добрих људи као у Србији. А што се тиче бизниса, ако си вредан можеш да живиш боље и слободније него у Аустралији. Ја у мом Бановом Пољу могу да производим слободно ракију, печем јагањце и прасиће кад хоћу и колико хоћу. Сад у подруму куће има више од сто литара ракије. То у Аустралији не сме нико да има. Кад су се отац и мајка уверили да је то тако како ја мислим о Србији, помогли су ми да подигнем кућу у селу и да отворим фитнес центар – у једном даху нам говори Стефан који је стекао звање интернационалног тренера фитнеса на Институту за физичку културу у Перту.

Његова кућа је велика, пространа, баш какве су у Аустралији, с обавезним гаражама и подрумима. У самом центру Богатића отворио је пространи и савремен фитнес клуб у који је унео справе за вежбање набављене пола у Србији а пола у Америци. На отварању су му били бројни рођаци и пријатељи.

На лицима родитеља сад је радост уместо запрепашћења.

– Морамо да поштујемо одлуку деце о томе где ће да живе и да их пустимо да стварају живот какав њима одговара. И супруга и ја смо одлучили да помогнемо сину и снаји да успеју у Србији. То је моја родна земља и мој сан, који ћу, ето кроз сина испунити – с осмехом, али и сузама радосницама казивао нам Стефанов отац Милан Јелесић.

Мајка Марија, рођена у Аустралији, такође је први пут дошла у Србију да види одакле јој је муж. И њени отац и мајка су рођени у Аустралији. Маријин деда је пореклом из Ниша, који је у преко океана отишао одмах после Првог светског рата. Каже да је задовољна снахом и осмех јој не силази с лица:

– Нисам готово ништа знала о Србији, осим онога што сам читала у новинама и понешто видела на телевизији. Можда сам и због тога била у почетку разочарана Стефановом одлуком да после првог доласка у Србију остане заувек овде. А сад видим да је добро примљен и да га овде сви воле.

Стефану није само циљ да има фитнес клуб, већ да још понешто отвори и запосли људе из овог краја. Супруга Јована за сада ради као економиста у једној приватној фирми у мачванском селу Клењу. Та пракса ће јој добро доћи за њихову заједничку приватну фирму.