Доктори из сенке

Ових дана стално слушамо и читамо да после пандемије ковида 19, која је изменила живот читаве планете у мери која се није могла ни замислити, више ништа неће бити исто. У неке од промена већ се уверавамо. Неке од њих су ме подстакле да нека своја гледишта покушам да поделим са читаоцима, не излазећи, наравно, из оквира својих стручних компетенција.

Целокупна медицинска, а посебно немедицинска јавност ових недеља има прилику да се увери у могућности и значај медицинских дисциплина које су деценијама неоправдано биле у сенци. Те дисциплине, односно они који се њима баве, омогућавају да се, неки мање успешно, неки успешније (наша земља на сасвим задовољавајући начин) носимо с овом пандемијом. Одједном смо спознали колико велики значај имају они који се баве превентивном медицином – епидемиолози, базичним истраживањима инфективних болести – микробиолози и имунолози, лечењем инфективних болести – инфектолози и пулмолози, односно лечењем неких од најтежих компликација – анестезиолози.

Претходних деценија, додуше не без разлога, много већи значај давали смо кардиоваскуларним и онколошким болестима, односно трауми, јер су они најчешћи узрочници смртности савременог човека. Не једном, предавајући студентима и одговарајући на новинарска питања, рекао сам да оно што је туберкулоза била за здравље човека у 19. и првој половини 20. века, за здравље човека у другој половини 20. и у 21. веку представљају обољења крвних судова и срца. То се за туберкулозу и надаље може рећи, али свакако не за неке друге инфективне болести које су се у међувремену појавиле, укључујући и ову пандемију ковида 19. О томе је недавно на овим истим страницама много компетентније писао мој колега и пријатељ професор др Драган Делић, објашњавајући да није добро што инфективне болести покушавамо да вежемо за 19. век.

Током скоро четрдесетогодишњег бављења хирургијом много пута сам се уверио у њене могућности. У претходним вековима, посебно у 20. и 21, хирургија је спасла милионе људских живота, продужила животни век човека и побољшала му квалитет живота. Без обзира на то, хирургија се не може мерити с неким другим медицинским дисциплинама, на чији се значај подсећамо ових дана. Као студент медицине на предавањима из хигијене, епидемиологије и инфективних болести, научио сам да је највећи број људи на нашој планети спасла хигијенски исправна вода за пиће. Ако сам добро запамтио, на другом месту су вакцине, а вероватно на трећем антибиотици. Хирургија, која би поново била мој професионални избор, котира се много ниже на овој листи.

Завршићу ово своје размишљање са неколико реченица о анестезиолозима, с којима дуже од три и по деценије најтешње сарађујем. Много пута сам рекао, али ћу поновити да је хирургија свој енормни развој у великој мери заслужила захваљујући паралелном развоју анестезиологије. Анестезиологија је медицинска дисциплина која је најконкретније, посебно од друге половине 20. века, омогућила убрзан развој најразличитијих хируршких грана. Без адекватне анестезије не би било могуће изводити ниједну стандардну хируршку операцију. Истовремено, она омогућава извођење све сложенијих неурохируршких, кардиоваскуларних, трансплантационих, ортопедских и осталих хируршких захвата. Кад је реч о најкомплекснијим оперативним захватима, анестезиолози су једнако важни, како током саме операције, тако и у најкритичнијим данима постоперативног тока. Али ту се њихова улога не завршава. Као што је познато, најопаснију и најсмртоноснију последицу инфекције ковидом 19 представљају тешке, често животно угрожавајуће, плућне компликације. За такве пацијенте једину шансу представља такозвана механичка вентилација, применом апарата који ми који нисмо анестезиолози у жаргону неправилно називамо „респиратор”. Захваљујући механичкој вентилацији, коју спроводе анестезиолози и анестетичари, данас се широм света, као и у нашој земљи, у животу одржавају и лече најкритичнији болесници из ове пандемије. Није потребно посебно наглашавати да се анестезиолози, баш као и инфектолози, притом свакодневно излажу опасности по сопствено здравље, без обзира на све заштитне мере.

Дакле, овом пандемијом баве се истраживачи, лекари, медицинске сестре и техничари медицинских дисциплина које су сасвим неоправдано претходних деценија биле у сенци других (хирургија, кардиологија...). Желим да им и на овај начин захвалим за све што су урадили и што раде за све нас.

Редовни професор на Медицинском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa