„Нобел” – хвала, не!

САД, Србију и Косова кандидоваше за Нобелову награду за мир због парафирања споразума у Белој кући. Хоће ли се тачке споразума оживотворити или не, није важно. Важни су интереси великих и реклама! Зато би наша страна требало да поручи предлагачу: Хвала, али не! Јер, као што посумњах, хоће ли се споразум у целини остварити или ћемо га само ми реализовати? Шта ако Трамп не буде изабран за председника у новембру? Како ће се понашати, с обзиром на досадашње искуство, трећа страна (Косово)?

Која је, онда, сврха кандидатуре за „Нобела” ако је то изување пре воде? Вероватно у томе да нас „охрабри” на коначно потписивање „правног, општеобавезујућег,  свеобухватног споразума” (гомила плеоназама). Хеј, Србијо, добићеш „Нобела”, а то је вишеструко вредније од једног потписа и комада земље натопљеног осиромашеним уранијумом!

Одавно та награда није као што је некад била. Нобел се, ни крив ни дужан, у гробу преврће, поготову када награђује „борце” за светски мир.

Најочигледнији пример је споразум који су, 1973. године, потписали Хенри Кисинџер и Ле Дук То о окончању рата у Вијетнаму. А вијетнамски рат је – употребићу најблажи еуфемизам – оставио за собом поље кукуруза по којем је пола сата сипао град величине кокошјег јајета. Стабљике су били милиони мртвих и рањених људи, ништа мање избеглица из спржене земље. Уз то, рат се наставио још две године после потписивања споразума. Ле Дук То је, с правом, одбио да прими награду. Живи би га стид изео да је пристао. Кисинџер се није појавио на свечаном уручењу.

Елем, није Нобелова награда за мир, таман и да је добијемо, вредна уступака које од Србије очекују. Одавно јој је углед урушило манипулисање у политичке сврхе.

Божидар Драгишин,
професор језика,
Горњи Милановац