Докле више о Титу

Није културно наметати своје мишљење другима, а није ни демократски. Можемо у демократском дијалогу доћи до истог става, али наметање није прави пут. Књижевник Љубомир Шуљагић у свом тексту „И после Тита – о Титу” („Политика” 28. 9. 2020) каже: „Ваљда није спорно да су четници (са Дражом на челу) били једина регуларна војска, а партизани побуњеници који су, на челу са Титом изазвали грађански рат”. Зашто ми он намеће своје мишљење?

О регуларној војсци може се говорити у регуларној држави а никако у поробљеној. У поробљеној држави може се говорити о устаницима, што су били и једни и други, с тим што су једни чекали да им неко други донесе слободу а други су се активно борили. Како је када ти други донесе слободу, виђали смо у послератној европској историји, а и данас гледамо у многим земљама Старог континента и света. Непријатељ устанике зове побуњеницима, а за окупирани народ то су устаници против непријатеља који им је поробио државу и њих саме. Нормално је што је победио онај који се активно борио, поготово што у партизанским редовима није било људи спремних да закољу онога ко им је прешао пут или је имао друго политичко убеђење од њих који су имали црне тројке, брадоње што су више личили на страшила за птице... И, посебно, наш народ не прашта шуровање са окупаторима.

Питам се како је изазивач грађанског рата, како каже г. Шуљагић, онај који позива народ на борбу против непријатеља, а није онај који је обилазио куће неистомишљеника да би их ликвидирао. Зар то у демократији није највећи грех? Када г. Шуљагић набраја оно што је Данило Вујичић навео да је Тито добро урадио, не спомиње бесплатно здравство и – најважније – да у Југославији није било гладних, ни армије оних који дрхте да ли ће изгубити посао.

Што се тиче примедбе да Вујичић није набројао оно што је Тито лоше урадио, сматрам да то и није било потребно, јер би само плагирао наводе из стотине других о томе објављених текстова.

Г. Шуљагић пише о више десетина хиљада наших грађана страдалих од припадника Озне и Удбе, о више стотина масовних гробница такозваних народних непријатеља. Што се већ једном не презентују спискови убијених и локације масовних гробница.

Или је то можда прича попут оне да је Озна убила дванаест хиљада Чачана у време када је Чачак имо девет хиљада становника и да је већина сахрањена на терену игралишта ФК „Борац”. Када је грађен нови стадион „Борца”, нађено је неколико лешева. Вероватно је реч о људима које су Немци стрељали, јер су то чинили у околини.

Г. Шуљагић говори о томе да није било суђења, а ја као дете памтим да их је било. Затим набраја низ, по њему лоших дела, не аргументујући их. Да издвојим забрану Србима да се врате на Косово после рата. Неколико дана пре него што је објављен текст г. Шуљагића, прочитах у „Политици” да је та забрана била безбедносна и трајала је само до победе наше војске над албанским екстремистима 1945. године. Шта је тачно? Каже да је Тито одвојио Војводину и Косово са Метохијом од Србије. Пар дана касније прочитах у „Политици” да у Краљевини Југославији ове две покрајине и нису биле у Србији и да их је Тито прикључио Србији као покрајине. Опет: шта је тачно? Ово питање се односи и на друге тврдње г. Шуљагића.

Није тачна тврдња г. Шуљагића да су „они који су се борили за правду и једнакост и против буржуја и кулака, постали много већи буржуји...” Упознао сам многе такве. Скромно су живели. Имали су само стан као и други обични људи, возили су најјефтинија руска возила, нису имали векендице... Било је и оних који су живели, како каже г. Шуљагић, у изобиљу, али су то били искључиво они који су се прикључили Титовој партији када је партизанска победа већ била извесна. На крају су дошли главе Титовој партији и његовом делу. Данас такве зовемо прелетачи, а ја сам оне раније звао комуњаре, а ове нове уљези. Зар такви нису дошли главе и Милошевићу а и Тадићу. Има их много и у овој странци на власти.

Љубиша Спасојевић,
Лучани