Лела прави колаче и чува унука док јој ћерка, медицинска сестра, шаље фотографије из једног дома за старе из којег не излази данима, да је син и мајка виде бар на слици. Види јој умор у очима, каже, чак и у скафандеру. Кад јој је тешко, одврне „Тешке боје” на најјаче. Вук готово да и не излази из ковид амбуланте. Каже да су пацијенти дивни, захвални, подстичу га да и када је на ивици снаге остане у белом мантилу, уместо да буде у топлом кревету или с породицом. Иако не воли да га називају херојем, он то јесте, баш због скромности и племенитости.
Гане снима филмове, тренутно ради дорћолску причу о фудбалу, а признаје да често не стигне ни честито да погледа оно што је снимио, осим на премијери. Иван је грађевински инжењер који ради у Русији, пише стихове и припрема књигу, а један је од ретких људи који је стигао до северног поларног круга и упознао народ који живи на минус 55 степени. Сања је књиговођа у Општој болници Петровац на Млави. Она је поделила судбину својих пацијената и једва чекала да се врати на посао. Момир предаје енглески језик у Кини, Дејан сервисира рачунаре.
Ови људи разних професија и година, које је осим српског порекла усред пандемије спојила љубав према фотографији, део су Српског тима (Serbian team) који се такмичи у планетарном феномену, онлајн платформи под називом „Гуру шотс”. У тематским мечевима који су временски ограничени могу да учествују фотографи свих нивоа, а побеђују фотографије које добију највише гласова. Однедавно, омогућено је формирање тимова са по 20 играча, који учествују колективно у сваком изазову. Наравно да се већина такмичара удружила по пореклу, али има и оних у којима су само даме или мушкарци, оних у којима су окупљени љубитељи култних серија, цвећа или мора, без обзира на то с којег континента долазили.
Српски тим, у конкуренцији више од пет милиона играча, захваљујући фотографијама које малим делом представљамо на овим странама, тренутно је међу 120 најбољих на планети. И одмах да кажемо – ово није реклама, не плаћа се улазак на платформу, нема награда у новцу, само борба добрих фотографија, тимска подршка, много смеха и навијања и бег од стресне свакодневице која је већину нас затворила у куће. Није мало ни то што се кроз ову игру, сада када су затворене границе већине држава у свету, и на овај начин представљају лепоте и обичаји Србије.
Успех тима је тим пре већи јер често парирају професионалним фотографима, али и онима који долазе из далеко богатијих земаља, што подразумева и прескупу опрему за наше прилике.
Давор Ковалчик, из Бачког Петровца, оснивач је Српског тима. Између пикова таласа короне, рве се у учионици с гимназијалцима којима предаје информатику, а кад то наложе епидемиолошке мере, зна се – ту је онлајн настава.
– Када нема наставе, ту је фотографија и мислим да је та љубав обострана. Ово је креативно трошење слободног времена и времена под полицијским часом. Ја сам професор који учи ђаке, али и којег уче и који сазнаје нешто ново кроз ова такмичења и дружења у тиму – каже Ковалчик.
Катерина Линдтнер је Београђанка која последње три године живи у Бечу. Ова професорка шпанског језика је и поносна мама близанаца, а фотографију је заволела од малена.
– С путовања и излета с децом и супругом обавезно правим путописе и тако трајно бележим наше успомене и све лепоте које смо видели. И Србија и Аустрија су праве ризнице блага за фотографе – прича професорка коју у тиму од миља зову Кет.
Прича нам да је случајно током пандемије наишла на овај сајт где љубитељи фотографије широм света могу да се такмиче, али и друже, а у појединим мечевима се пружа могућност и да се најбоље слике касније излажу у галеријама широм света.
– Све то је невероватна инспирација и мотивација свима нама. Помислила сам да је то добар начин да видим шта непознати људи мисле о мом начину фотографисања, као и да пробам да научим нешто више. Добила сам пуно заузврат, наишла сам на тим из Србије, упознала сјајне људе, невероватне тимске играче који несебично деле савете и дају подршку почетницима. Сјајни креативни фотографи, духовити и забавни, а превасходно добри људи који су ми улепшали дане у изолацији – каже Катерина.
Незванична маскота тима је пас Црни Груја, који на фотографијама осваја срца широм света. Његов власник је Ненад Миковић, који у име Србије као кајакаш осваја медаље широм света. Он је и један од фотографа Светске рафтинг организације. Сa 37 година има више од 250 медаља.
(Фото Н. Миковић)
– Кануом на мирним водама се бавим од десете године. Одрастао сам поред Тамиша у Панчеву и ту сам почео да веслам кајак и убрзо прешао на кану. Рафтингом се бавим 15 година, а успут и фотографишем, од Дрине до Кине – прича Миковић.
Овај скромни момак, којег можемо да сретнемо како шета Грују поред „Политике”, има три медаље с олимпијских игара млађих од 20 година, пето место на светском купу, седмо на европском првенству, 19. на светском.
Њему желимо узбуркане воде и још много медаља, а нашем тиму да достојно представља боје Србије и сачека отварање граница и лов на нове фотографије.
