Србија је више од ништа

Проф. Милош Ковић нас суочава са два, деловало би хумористична става да није реч о руководећем начелу политике државе на Косову и Метохији. Једног који изражава председник Републике, као реакцију на изјаву председника САНУ, после његовог избора (2015), на коју су негативно реаговали бројни интелектуалци, укључујем и себе, да треба дићи руке од Косова, јер де факто и де јуре више није у нашим рукама. На то је реаговао председник Вучић: „Борићемо се да добијемо више од тог ништа, и много више од тог ништа” и то је више пута поновио у разним приликама, као што је и изјава председника САНУ више пута поновљена у модификованом облику, у значењу Косово „ништа”. После незадовољства у јавности поводом изјаве председника САНУ и председник Републике се изјаснио да је негативним изјавама реаговано поводом његовог предлога о „разграничењу” а никад му нико није понудио алтернативу. По председниковом мишљењу разграничење нема алтернативу. Оно је више од ништа. Испоставило се по М. Ковићу, да алтернатива постоји и то „замрзнути конфликт”, који по мишљењу председника Вучића води страдањима наше деце и привреде. Има још једну димензију, на коју подсећа проф. Ковић. У обновљеним преговорима Приштине и Београда, Запад подсећа Србију на потписану обавезу (2014) о нормализацији односа, то јест процесу који води поступном косовском преузимању појединих важних блокова власти и система, раније судства и полиције, недавно (децембар 2020) преузимање дела електроенергетског система Србије, а може се нагађати шта је даље на реду, здравство, просвета , нешто треће. Дакле, реч  је о новој тактици преузимања система власти и институција, на миран дипломатски начин, уколико Србија не види у томе даље поништавање свог суверенитета, а изгледа не види.

Вратимо се сада на одреднице државне политике, „ништа” и „нешто више”, у светлу реалности и објективности. Не делују комично, колико су трагичне. Задатак Србије је да брани суверенитет државе, и да води политике како да то остварује, а то не значи наставак борбе у Бриселу у оквиру ЕУ, и поступно губљење Косова, кроз процес „нормализације свеукупних односа”, него повратак у Њујорк, у Савет безбедности Уједињених нација што значи повратак на Резолуцију 1244, њену рехабилитацију, реафирмацију и реализацију, а не препуштање забораву. Зар је потребно, односно треба ли Његова екселенција Харченко да подсећа наше интелектуалце и научнике, да без реализације Резолуције 1244 не можемо решити питање Косова. Управо је тако.

У САНУ такође морају схватити да научна истраживања, сама по себи, нису довољна за решавање косовског питања, ако се не ставе у функцију одбране и не осмисли концепт (организације и операционализације). Пре 15 година и поново пре пар година сам нудио Географском институту Јован Цвијић – САНУ концепт ангажовања науке у одбрани Косова и наилазио на зид неразумевања.

Косово је пре две деценије насилно отето и у томе је удео западне науке и интелектума био врло битан. Србија ни тада ни сада није била опредељена за науку у одбрани Косова, али је сада последњи час да то учини. Али, без научног концепта и државне опредељености и организованости и других елемената, да се брани суверенитет и територијални интегритет, то се не може. Уместо медијске игре речи на тему судбине Косова, заузимам се за став да Србија мора озбиљно да се преиспита како да брани суверенитет и интегритет уз ангажовање науке и интелектума, и да определи своје политике, стратегије и тактике и буде ангажована, а не пасивна и инфериорна, као што је углавном била.

Проф. др. Мирољуб Којовић,
архитекта, урбаниста, планер