Таман кад смо помислили да је време камина прошло, они су се вратили. Потомци су некадашњих сеоских огњишта, која су окупљала укућане око свог пламеног језгра, нудећи топлоту и светлост. Људи су одувек волели да се окупе око огњишта, као да су једни друге ту боље видели – него на најјачем сунцу. Сунце човека тако залуди да не гледа ни у себе ни у друге, већ поглед одлута на све стране света. Огњиште нас концентрише, омами сва чула, па слутимо блискост и духа и тела. Очима упијамо светлост, телом топлоту, а дрво нас мирисом заводи, столетним тајнама напаја наш слух док пламти, цвркуће, пева и уздише.
Данас, када се камини праве од мермера, опеке, бетона, челика, алуминијума, камена, архитектонско-декоратерске препоруке гласе: „пре него што срушите стари камин, размислите да ли се може обновити тако да послужи у новим условима”. О томе се нарочито води рачуна у земљама благостања, на Западу где је камин и у прошлости, а и у овом веку био централно место у салонима и собама за боравак. Он је диктирао комплетан функционални аранжман у соби. Груписања удобног намештаја за седење, фотеља и двоседа са свим пратећим детаљима – сточићима и лампама, уз обавезан декоративни аранжман на, око и изнад оквира камина: слике, сат, свећњак, скулптуре... Затим, ту су и сви они неопходни допунски детаљи: за чишћење, за џарање, за распламсавање... лепи сами по себи, декоративно украшени.
Али, шта све то вреди данас, кад нас и најлепши камин у модерном стану никада не може угрејати онако добро као што то може један обичан ружњикави радијатор испод прозора.
Ту је и почетак друге приче. Зашто је радијатор, као елемент ентеријера, који послушно греје наше собе већ више од сто година, остао толико неподстицајан за дизајнере? Изгледа да су они једноставно немоћни да од те гвожђурије направе било какву естетику. Незаобилазно, ако не и прво питање које укућани постављају архитекти за уређење стана јесте баш то: „Како да радијатор сакријемо од погледа? Спремни смо на сваки издатак само да не гледамо ову ругобу у соби”!
Сироти, добри, послушни радијатор. Нико га не воли. Укућани га се стиде, дизајнере не интересује. Мора да греје али – само да се не види. Нико и никад не би га ставио насред собе – као камин. А камин сви воле, сви би да га покажу, да се са њим хвале, да у њему уживају.
Данас, у лепим, новим кућама, радијатори, скривени у сенци, греју, док камини, на сцени „под рефлекторима”, причају своје лепе приче: о огњишту, о пламену, о дрвету...
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
