Креће се прекоокеанска лађа италијанска.

Киша не престаје, глад и болест притисли, а гудуре тмурне и блатњаве којима српска војска те касне јесени 1915. одступа преко Албаније. Официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), тада мајор (после рата догурао до пешадијског ђенерала), памти места кроз која пролазе и касније описује у ратном дневнику (након његове смрти дуго чуваном у породици, па у ово доба објављеном као књига „Како да добри Бог” у издању ужичког „Архива”).

Ређају се у том мучном походу Љум Кула, Везиров мост („С нама је и краљ”, бележи Вуковић), Флети, Арсид Хан („Пут је страшан, киша, вода, ужас један. Дођосмо у једну шталу на конак, Арбанасе митимо, колосално плаћамо, кило сена три гроша”). Затим Черети, Темсићи, Јубани, скелом преко Дрима, па Наишити („Чујем да су Бугари пред Елбасаном, све лепше од лепшег”), а онда маршем до Љеша („У Љешу нема хлеба, нема дрва, бомбе падају сваког дана”). Следе Жеја, Баризани, Вора и долазак у Драч.

Али у Драчу мајора Драгољуба боли глава и сав је у ватри, разболео се од тифусне грознице. Оно мучење преко албанских гудура узима данак. Некако се ипак опоравио после десетак дана лечења. Наставља до води дневник:

„11. јануар 1916 (по старом календару): Добро ми је. Данас ми је доктор одобрио да могу путовати лађом која дође прва за Крф. Наређено је да у три сата будемо на пристаништу, у девет сати укрцасмо се на једну дереглију и мала парна лађица одвукла нас на италијанску лађу која се зове ’Епиро’...”

Дође онда као какво чудо, након месеци албанске голготе, ненадани луксуз за уморне ратнике на новом броду, и то прекоокеанском:

„12. јануар 1916: Путовао сам целу ноћ лепо, море је било необично мирно. На путу нас је пратио један торпиљер, и то због сумарена. У 10.30 стигосмо у Валону и ту лађа стаде. Око 11 сати искрцао сам се са ’Епира’ и укрцао на лађу ’Принц Умберто’. Ја никад ништа лепше нисам видео од ове лађе. Дадоше ми кабину у првој класи као мајору, то је кревет толико чист да не смеш у њега да легнеш. Чистоћа једна примерна, а лађа трокатна. Милина божја и лепота једна. Дан диван, лађа колосална: дужина 200 метара, ширина 28, дубина 38. Она не ради овде него преко океана.”

„Седам после ручка са пуковником Миком Јанковићем, Стевом Илићем, Божом и доктором с брода. Прича доктор да Шпањолци извештавају о сваком кретању флоте за новац и пропуштају сумарене, ужас један. Доктор млад и пријатан. Беше у друштву и капетан брода и војни капетан.”

„13. јануар 1916: Данас лађа неће да путује за Крф зато што је много велика и може да стане много војника, а нас има мало, зато командант хоће да сачека да сувим стигне први ешалон Моравске дивизије првог позива. Чудно нас хране, веома мало дају меса, све неке макароне, пиринач без меса и тако нешто. Једино што им је добро вино и веома јефтино. У Драчу је било 20 динара литар и ништа није ваљало, а овде на лађи један литар вина један динар... Лепо је на лађи, али једва чекам да се дочепам копна. Постаје и досадно, далеко од обале на мору.”

„15. јануара 1916: Наша лађа ’Принц Умберто’ кренула је данас у име Бога пре подне из Валоне на Крф. Баш волим да се једном скрасимо. Посматрам албанску обалу, и овде ти је сам крш. Права пустиња, и за ту пустињу толико крви. Сретно стигосмо на Крф у 12 сати. Кад је лађа пристала наређено је да сви одемо на острво Лазарет, ниједан штаб не примају на Крфу... Крф варош са лађе дивно изгледа, имају и петоспратне зграде. Увече стигосмо на Лазарет, једно јадно мало острвце спроћу Крфа, има две три кућице, кажу да је ту био гроф од Монте Криста.”

„16. јануар 1916: Ноћио сам у једној собици. Овде хоће да окупају војнике, пресвуку, па веле да нас шаљу на неко друго острво. Не знам докле ће нас овако малтретирати. У 10 пре подне стигао малом лађицом на Крф. Логор им је у селу Ипсосу.”

Три дана касније Вуковић из Ипсоса долази у варош Крф, нашао је засебну собу коју плаћа у драхмама. „Овде су на острву Французи све и свја. За сада војску храном снабдевају Французи. Видим овде и неке српске новине које излазе у Солуну, али грдно неписмено пишу, сигурно их не издаје ниједан наш новинар... Љеш је пао, Аустријанци су у Драчу.”

И остаде тако мајор с војском на Крфу све до краја априла те године. А онда француском лађом за Солун. Тамо на фронт, у крваве бојеве, страшна је артиљеријска ватра („Сваки дан борбе, баш досади, до сада смо имали у бригади 706 губитака”).

А 1918. креће снажна офанзива и ослободилачки поход. Септембра те године он је већ с војском у отаџбини: „Тако се пријатно осећам откако сам у Србији, иако је тежак пут. Само мислим на жену и децу, на мој повратак кући”, пише Драгољуб. Али ни Божић 1919. није дочекао с њима, војне обавезе нису дозволиле. Заједно су тек крајем јануара били у Ваљеву.