Симетрична соба

Некада (давно), свака је домаћица умела лепо да уреди спаваћу собу или трпезарију у свом стану. За то су била заслужна два предуслова: прво, соба је била довољно велика, и друго, владао је закон симетрије као принцип реда и темељно мерило лепоте. У спаваћој соби, ормар је стајао ослоњен по средини једног зида исто као и кревет са супротне стране, по средини другог зида, са јединственом осовином симетрије.

У трпезарији, сто је стајао на средини собе. После овог одређења, решење осталог дела собе наметало се само од себе. Није се могло догодити, а није ни било логично, да у трпезарији сто буде гурнут у страну, баш као што се није могло догодити да у брачној спаваћој соби кревет стоји у углу.

Од искона, човек је имао способност да сагледа, схвати и прихвати правилност. Симетрија је универзална и присутна, од смењивања дана и ноћи, преко кристала, пчелињег саћа и распореда семена у цвету сунцокрета, до човечијег тела и откуцаја срца. Стриктно спроведена, она обезбеђује равнотежу, а равнотежа је један од најелементарнијих принципа архитектуре, примењених уметности и дизајна.

Просечан човек не зна да су се феноменом симетрије бавили Еуклид, Питагора и Платон, и да су најлепши стихови и сонети настали на темељима њених законитости, али осећа да су је се одрекли модерни архитекти који су пројектовали нове градове са кућама и становима у једном од којих он сада станује. Просечан човек није читао књиге у којима модерни архитекти симетрију одбацују као досадну и беживотну, оптужујући је за тоталитаризам, монотонију и диктат и проглашавајући је узурпатором слободе, али осећа да у недостатку симетрије, сам мора да посегне за постизањем равнотеже у свом најужем окружењу.

Тачно је да у ентеријеру, асиметрија према симетрији стоји као динамика и игра према статици и мировању. Али је тачно и то да се до равнотеже кроз динамику и игру ретко долази спонтано. За тај посао неопходни су и таленат и знање, док пука жеља за авантуром неће бити довољна за постизање склада.

Да ли смо сви креатори? – питање је сад.

Модерни архитекти доделили су просечном човеку улогу креатора. Јесу ли га тиме почаствовали или су му навукли беду на врат, да сам мора да се бори против свеопште неуравнотежености у ентеријеру сопствене куће?

Модерне собе у савременим становима данас не поседују „тачку ослонца”, око које лако може да почне да се „одиграва ентеријер”. И архитекта, а поготово лаик, данас крећу од једног угла, и сударајући се са бројним препрекама, затварају круг и не стигавши до жељеног циља. Несклад између облика собе и њене намене, несклад између величине собе и неопходног намештаја... несклад између потреба, жеља и могућности, ствара хаос у главама укућана. Кад смо већ код хаоса, сетимо се да је велики песник Пол Валери једном написао: „Свету прете две опасности: сувише реда и сувише нереда.” Можда између те две крајности лежи кључ решења и за нашу причу.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs