Јапанска соба

Јапанска соба је слика једног духа негованог вековима. Простор је невелики, конструкција крхка и нежна. Једино што је наглашено то је љубав према природним материјалима, који овде живе у префињеној међузависности.

Јапанска соба је нестварно празна. Све што захтева одлагање, налази се иза затворених врата плакара. Имитације праве јапанске собе на другој страни земљине кугле, углавном су безуспешне, јер је за остатак света празнина најчешће синоним за сиромаштво.

Јапанска соба је топла, као стих хаику поезије и чиста, као звук гагаку музике. Ничег сувишног. Њену суштину чине: татами, фусуми, токонома и икебана.

Татами је лака, танка, фина подна асура, од плетене трске или сламе, оивичена траком од свиле, памука или кудеље. Трака је тамне боје, што ствара карактеристичан контраст са природном бојом асуре. Татами има стандардну димензију 100 x 200 цм.

Фусуми је лагана клизна преграда направљена од лакиране дрвене решетке, обложене са једне стране транспарентним пиринчаним папиром. Правоугаоници које обликује решетка могу бити хоризонтални или вертикални, а доње секције су испуњене танким дрвеним панелом.

Токонома је удубљење – алков, на истакнутом месту у соби. Под овог удубљења подигнут је за један степеник. То је својеврсни „олтар” куће у коме су аранжирани уметнички и декоративни предмети, слике и скулптуре, свици од пергамента, икебана. Јапанка токоному негује са посебним сензибилитетом, уносећи у аранжирање своју меланхолију или раздраганост, своју спремност за љубав или дубоку тугу. Када ОН, после својих многобројних мушких обавеза, дође кући, речи ће скоро бити сувишне. По изгледу токономе, он ће знати да ли је његова драгана забринута, заљубљена или – има мигрену!

Више је него јасно да жена која овако дочекује мужа није жена у мини сукњи са готовим „fast food” обедом, без обзира на степен њене еманципације. Не, она ће бити у кимону, и клечећи ће своме драгану понудити чај или јело на лакираном послужавнику. Јело на послужавнику такође ће третирати као уметничку композицију: бели пиринач, зелено поврће, ружичасти плодови мора, мрки сос од соје.

О церемонији пијења чаја да и не говорим.

Добро. Али где су ту компјутери, роботи, електроника и остала „чуда”? Где је ту 21. век, који су Јапанци већ увелико, и пре свих, начели? Истина је да ове две слике иду руку подруку, као [то је истина да Јапанци пију једно исто пиће саке – вино од пиринча, већ две хиљаде година. Лети ледено, а зими топло, и – помало.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs