Мајмунска соба

Молим те, наброј ми наше домаће животиње” – рече ми једна колегиница-архитекта, по повратку са радног задатка. А радни задатак за архитекту-ентеријеристу значи да, кад га странка позове у циљу уређења ентеријера, овај оде да сними стање: простор стана или собе и човека или укућане који ће у том простору становати. Овога пута, странка је молила да се сними стан у коме ће средовечни брачни пар становати са својим кућним љубимцем и да се да предлог ентеријера за поменуте околности. Међутим, уобичајени радни задатак претворио се у неуобичајено искуство – јер домаћи љубимац био је, нико други до потомак нашег прадавног претка – значи мајмун! Мајмунче, боље рећи, дивно, слатко, љупко, шармантно, али и захтевно, каприциозно, коме не можете тек тако рећи „на место!”, као што је то случај са, на пример, псом.

Становање са кућним љубимцем апсолутно се не може генерализовати, јер птичица је једно, мачка друго, пас треће, рибица четврто, а мајмун је нешто, не десето, него стото. Проблем захтева познавање и људи и животиња. Али простор? Птице имају кавез, рибе акваријум. Пас и мачка имају слободу која се протеже од кутка на покривеној тераси до узножја на кревету господара.

Немам никаквог искуства са мајмунима. Знам их једино из Зоолошког врта – где као огледала деформишу наше свакодневне гестове. И из књига. Заиста, постоји ли животиња са више нечег људског, него што је мајмун? Сликари и декоратери, током векова, од антике до научне фантастике, у мајмунима су имали снажан извор инспирације. Користили су их као врхунске метафоре. „Човек није ни анђео ни звер” – говорио је Паскал, „несрећа је само у томе што се онај ко изиграва анђела, често претвара у звер.”

Мајмуни – божанства у старом Египту, мајмунолики ђаволчићи из средњег века, егзотични мајмунски прикази из ренесансе, декоративне фантазије које су путем трговинских веза са Кином стигле у Европу и биле широко распрострањене, нарочито у време рококоа; свуда присутни, на фризовима фонтана, на оквирима портала, на таписеријама и порцулану. Егзотични симбол, карикатура и бајка, оптерећен свим људским греховима, бегунац из једног примитивног света где су се инстинкти изражавали потпуно слободно, мајмун постаје током 19. века једно од подсећања на изгубљени рај. Угрожена врста, покорна, окретна, несташна...али и способна да изрази револт. Ко може да оспори најпознатијем филмском мајмуну 20. века, заљубљеном горили Кинг Конгу, право да поломи решетке свога кавеза?

Колегиници са мајмунским проблемом ова се прича учини замршеном и компликованом, па одлучи да крене пречицом. Подсети ме да су мајмуни код нас уважена врста, од доласка на свет, преко промоције на ТВ-у док су још у пеленама, све до епилога и посмртне статуе за вечно сећање. О њиховом животу и навикама знају готово све у Београдском Зоо-врту.

И упути се тамо.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs