Псећа соба

Чудан је наш језик. Када кажем „пас” – значење има своје достојанство, а када кажем „псећи”, значење одмах добија призвук нечег негативног, пониженог, убогог.

Пас, као и човек, може бити боље или горе среће, што је опет релативно, у зависности од тога ко тумачи ту срећу. Понекад, власник пса са педигреом, сматра да је овај рођен под срећном звездом, јер има удобан дом и свог лекара, није ни гладан ни жедан, када изађе на кишу има своју кабаницу и не дружи се са олошем.

Тај исти пас, међутим, можда завиди уличарима који спавају где стигну, једу шта нађу, друже се с ким хоће, а не знају ни за корпу ни за поводац, још мање за купање, шишање и остале домаће муке.

Шта уопште значи „удобност” – у оном смислу у коме је тумаче људи – за једног пса? На то су покушали да одговоре дизајнери и архитекти, када су пре више година учествовали на изложби под називом „Псећа кућа” (Doghouse) у једном од националних музеја за дизајн, у Њујорку. Повод није био ни бизарне ни декадентне природе, већ пре свега својеврсни омаж псима-водичима у служби слепих лица. (Покровитељ изложбе био је Guiding Eyes for the Blind – „Очи које воде слепе”) – једна од водећих школа за дресуру паса као водича слепих лица у САД. То што је опширан предговор за каталог изложбе потписао нико други до Ралф Каплан, писац и познати теоретичар и публициста дизајна, још је један доказ да изложба „Псећа кућа” у једном музеју није замишљена као екстраваганција, већ као допринос вечном и нераскидивом односу између човека и пса, који је уосталом одувек био тема људи од ума и маште, од Езопових басни, преко Дизнијеве „Мазе и Луње” до Орвелове „Животињске фарме”.

Пропозиције за излагање на изложби биле су као и за сваки други дизајн: од дефинисања дизајн проблема, преко материјала, конструкције, величине, до трајности и цене. Изложене су 24 „Псеће куће” најразличитијих облика и боја, материјала и конструкције. Дизајнерима није недостајала машта иако је проблем на први поглед крајње упрошћен – псима је потребно тако мало. Међутим, не и власницима паса, па је тако машта „пуштена с ланца” била више него плодна. На пример, један од архитеката поиграо се речима па је чувену дизајнерску школу 20. века – Баухаус, преиначио у „Бау-вау-хаус”, и понудио псећу кућу у најбољим традицијама овог славног Модерног покрета 20. века.

Занимљива решења су се кретала од кућице на склапање, нарочито погодне за путовања и оне власнике који воле да воде свог љубимца свуда са собом, до велике куће у облику „Тројанског коња” са свим елементима повратка класичним вредностима!

Ја предлажем једноставнију варијанту псеће собе – за сасвим мале, патуљасте псе. Обичној кухињској хоклици прикуцајте дно, затим доњи део затворите са три стране, на горњи ставите јастук, а све заједно пресвуците декоративном тканином. Тако ће ваш љубимац добити свој кров над главом који ће га штитити од превелике љубави укућана – од које би понекад да побегне међу бескућнике.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs