Спасавање резервисте Драгутина

Недавно је Жупанијски  суд у Осијеку због недостатка доказа неправоснажно ослободио оптужбе Драгутина Хајду (71) да је починио кривично дело ратног злочина против цивила у Вуковару  у новембру 1991. године. Ову вест, што је изнимка од правила, објавила је већина медија у региону.

И сам сам био веома заинтересован за исход овог поступка јер сам први и обавестио јавност о Драгутиновом хапшењу, које се десило 16. марта прошле године на лондонском аеродрому Хитроу када се са супругом враћао из Хрватске преко Београда и Лондона за Канаду.  О Драгутиновом хапшењу обавестила ме његова снаха Соња, која је деведесетих прошлог века, бежећи од рата у Сарајеву, такође стигла у Канаду.

Из честих контаката са Соњом дознао сам да је Драгутин из Вуковара, да је мађарске националности, да му је жена Мирослава српске националности, у рату да је био на српској страни, да је са породицом, супругом и двојицом синова, пре двадесетак година дошао у Канаду са хрватским документима, где је у међувремену добио и канадско држављанство. Соња ми је послала  и европски налог за Драгутиново хапшење, из којег сам дознао да га Жупанијско државно одвјетништво у Осијеку терети  да је, као припадник српских паравојних јединица, заједно са Стеваном Цурнићем и једним непознатим припадником наведених јединица, у „Велепромету” злостављао и усмртио малолетну цивилну особу Синишу Рајковића (16),  да га је пријавила Ружица Ердељи рођена Барбарић, бивша супруга његовог рођеног брата Стјепана и то само неколико дана пре хапшења када је дознала да се вратио из  Канаде у Вуковар.

Помагао сам  Соњи у ангажовању адвоката у Енглеској и Хрватској, у трагању за судским списима и  потенцијалним сведоцима Синишиног убиства. Тако смо прибавили судске списе из којих је било видљиво да је  за то дело пред Жупанијским судом у Вуковару пре 21 годину у присуству осуђен Стеван Цурнић на 15 година затвора,  и да нико у том поступку није ни споменуо Драгутиново име. Потенцијални сведоци који би могли оповргнути Ружичину оптужбу су у међувремену умрли, међу којима и Стеван Цурнић. Дознали смо и да се Ружица у последњих десетак година експонирала у хрватским медијима као једна од силованих Хрватица у Вуковару у почетку рата деведесетих, о чему је често јавно говорила.

Драгутин је веома тешко проживљавао екстрадициони затвор у Лондону, у којем се и разболео и пао у тешку депресију, због чега је и затражио да га што пре изруче у Хрватску, што се и десило 1. децембра прошле године, где је био у истражном затвору све до објављивања ослобађајуће пресуде. И породица је веома тешко доживела његово хапшење, јер су у средини у којој су живели перципирани као „породица ратног злочинца”.

Оптужница против Драгутина  подигнута је 24. фебруара ове године за исто дело за које је и осумњичен, а главни претрес је започео у мају.

Одбрана није ни оспоравала убиство Синише, али је оспоравала било какво учешће Драгутиново у његовом убиству, па је на ту околност предложила сведоке из најближег Ружичиног окружења ради утврђивање њене веродостојности.

Стјепан Хајду, Драгутинов брат и Ружичин први супруг, за време рата, за разлику од брата, одабрао је хрватску страну, са млађом кћери 14. новембра 1991. отишао је у прогонство за Загреб, а старија кћер је са Драгутиновом женом и децом завршила у Бегечу у Србији. Са братом се поново сусрео 1997. по повратку у Вуковар и тад му је брат испричао да је био на улазној рампи у „Велепромету” и да је носио униформу ЈНА. Испричао је да је пре рата био у браку са Ружицом, али  са  њом више нема контакте, додавши да је она „жена која је склона лажима и свађи” и да се она и породица његовог брата нису подносили.

Биљана Божић, млађа кћи Ружице и Стјепана, сведочила је како су Драгутин Хајду и његова супруга били просрпских идеја, иако су се декларисали као Мађари, и нису волели њену мајку јер је Хрватица. Истакла је како су и њу шиканирали, потврдивши да  је и Драгутина видела у „Велепромету” у униформи и на српској страни.

„Не верујем мами када каже да је силована у рату нити ишта што каже. Она је оставила сестру и мене и тату када смо биле мале. Никада није питала за нас. Није волела породицу Хајду, посебно Драгутина и његову жену Мирославу. Нисам у добрим односима са њом”, сведочила је њена старија кћи Љиљана Чалић.

„Ружица је била моја супруга од 1984. до 2010. године. Она је јако осветољубива. Као што је мене оптужила да сам био четник за време рата у Вуковару, тако је и за Драгутина говорила да ће му се кад-тад осветити јер је некада давно узео ауто од њеног тадашњег супруга Стјепана”, свједочио је Владимир Ердељи, други бивши супруг сведокиње Ружице.

Драгутинов нећак, Жељко Ковач, који је био „хрватски бранитељ” и  одведен у „Велепромет”, а потом у српске логоре, у свом исказу наводи да је, док је стајао у колони у „Велепромету” погнуте главе с рукама на леђима, видео ујака Драгутина у униформи ЈНА и са пушком, који му је махањем главе дао знак да је стање лоше. Док је био у хангару у мраку неко му је батеријском лампом осветлио лице па онда своје. Био је то Драгутин. Ништа нису говорили. После је одвојен са још неколико људи и аутобусом одвезен у Сремску Митровицу.

Иако је Ружица тврдила  да је очевидац догађаја, на реконструкцији се испоставило да просторија коју је описала као место злочина и не постоји. Такође је тврдила да је Синиша имао тетоважу што је демантовала његова мајка, којој Ружица, иако су биле заједно у српском логору, никада није споменула да је Драгутин учествовао у убиству њеног сина.  Због свега реченог суд је Ружичин исказ оценио неверодостојним и неистинитим и  Драгутина ослободио оптужбе.

Драгутин је ослобођен не само због тога што дело није ни починио, већ и због тога што је иза њега чврсто стајала породица, која је могла да му ангажује и веома квалитетне адвокате, који су успели да суђење Драгутину пребаце на суђење веродостојности „невјерне” сведокиње Ружице.

Прича о породици Хајду је и илустрација  о страдању породица мешовитог националног састава у грађанском рату деведесетих каквих је било много и у Вуковару и у држави која се звала СФРЈ.

Документационо-информациону центар „Веритас”