Бранко и коза једини житељи Рајновца

Рајновац – Бранко Дробац нигде никог и ништа нема. А већ уш’о у седамдесету...За десет година, колико је прошло од његовог повратка у родни Рајновац, добио је само сто марака...И ништа више...

Од хране Бранко има само оно што му, и то једном у неколико месеци, донесу комшије са којима је ишао у школу. И ловац би му, када залута беспућем, оставио нешто из свога ранца...

Бранко већ годинама живи углавном од оног што му роди око куће. Мало коприва, печурака, мало буковог жира и, с пролећа, мукиња... Башта, кад роди, дарује му коју врећу кромпира, мало пасуља, лука...

– Ни родбине ни пријатеља ни комшија... Немам ни пензије ни било шта друго од чега би могао купити макар врећу брашна да умесим хлеб...Немам ни струје ни воде... Понекад помислим да ћу заборавити и да говорим јер месецима нико не наврати да са њим коју прозборим. А знам ти ја и енглески и немачки и словеначки и помало руски. И српски дабоме, прича ово Бранко Дробац коме су кола кренула низбрдо већ деведесет и прве када је, због ратних сукоба, морао побећи из Словеније, где је радио петнаестак година. Вратио се у родни крај у коме је мало шта мирисало на добро... Опет бежи. Пут га одводиу Немачку. Тамо арбајтује и вене за родним крајем.

У Рајновац, село тридесетак километара далеко од Бихаћа, враћа се први. И то већ 1998. У селу, и данас, осим њега никог другог и нема. А пре рата овде је живело двеста осам сељана. Само Срба...

(/slika2)Путевима до родних згаришта, већ одавно нико не иде... Табле већ годинама упозоравају на опасност од минских поља које смо посејали „и ми и они”... А на сеоском гробљу, уз споменике које су оскрнавили неки зли људи и на хумке зарасле у већ подивљалу траву, Рајновчани запале свећу само о Преображењу када сељани, већ годинама, обилазе дедовину.

Дођу у родни Рајновац углавном из Приједора и Мишиног Хана код Бањалуке. Ту су одавно свили нова гнезда. Јер у Рајновац нису могли када су хтели. А данас је већ касно.

– Сељани су од Хрвата покуповали земљу и на њима подигли куће. Рајновчани имају и своје гробље у Мишином Хану. Нисмо то хтели, али су околности и небрига пре свих међународних донатора, али и кантоналних власти у Бихаћу, томе пресудили. Никаквих других разлога, па ни безбедносних, није било, каже професор Миле Матијевић човек кога, и то свих поратних година, корени најјаче вуку дедовини.

(/slika3)У долини Уне, у бихаћком крају, више нама десетак српских села. Од око шеснаест хиљада предратних Срба, у бихаћкој општини данас их је једва три стотине.

– Насеобине са српским становништвом су избрисане са карата не својом већ вољом неких других људи које мука сиротиње није пекла. Једноставно нису је хтели видети... Сва срећа па смо навикли. А иначе не би ваљало, наставља Бранко Дробац. Вели како ће ускоро добити и козу. Купиће му је Миле и његови пријатељи. И то већ до Мале Госпојине.

– А онда ће бити лакше. Биће бар гутљај варенике коју годинама нисам пио. А волио сам је још од детињства. Али и касније када сам се школовао и свет обилазио радећи и борећи се за кору хлеба, на крају ће Бранко Дробац.

-----------------------------------------------------------

Ратови и страдалници

За време Другог светског рата у Рајновцу је погинуло око две стотине сељана. Њих стотинак, 1941. убиле су усташе и комшије муслимани. И данас им се кости налазе у Орашкој јами. Нико их никада није ни покушао извадити и сахранити.

За време последњег рата, углавном 1995. из села је погинуло, нестало или уморено, двадесетак мештана. Рајновчани не знају где им споменик подићи. У Приједору, Мишином Хану или Бањалуци... Знају само да у Рајноивцима за споменик српским жртвама, бар за сада, нема места.