Колико још треба Србија да се „скупи” да би ЕУ одлучила да се прошири?

Почевши да трошим педесето лето изгубио сам ону, неодољиву привилегију младости да верујем у случајности. Отуда, свакако, не сматрам случајним мој кратки сусрет са једним Сарајлијом летос на Тјентишту, где сам редовно као дете с мојим родитељима пристајао да се одморим на путу за море. Видевши београдске таблице, срдачно је пружио руку да се поздрави, рекавши мојој Смиљи и мени: „Београђани, увек вас је лепо видети. Како је било добро у бившој Југи, али ви млађи вероватно се тог времена не сећате.” Погледао сам га пажљивије. Био је дежмекаст, просед и проћелав, али није био старији од мене. То му, уз широк осмех, одмах и саопштих: „Добро се сећам Југославије, јер сам пријатељу старији од тебе.” „Немогуће”, одговори, „па ја ћу за коју годину напунити 50”. „Ето видиш”, рекох, дечачки задовољан што је моја процена била тачна. „Старији сам. Ја ушао у педесету.” Оставих га у неверици.

Као што више не верујем у случајности, тако сам још више убеђен да ништа није као што изгледа да јесте, нарочито на први поглед, а можда ни у првих 50 година. Некад је потребно да протекне најмање толико времена да би се о посебно важним и сложеним појавама и догађајима могло нешто рећи, како ми што умишљамо да се бавимо озбиљном науком, имамо обичај да кажемо – да се заузме објективан став са одређене временске дистанце. То је свакако један од добрих разлога да се обележи пола века једног устава једне некад, по многим објективним и још више по многим субјективним параметрима, велике државе. Устав СФРЈ из 1974. може се посматрати кроз призму митова и прошлости. Ипак, много је важније говорити о садашњости и о будућности на овим бившим југословенским просторима, које одузевши Хрватску и Словенију и додавши нам Албанију, неко не зна тачно ко, али могу да претпоставим, назва несрећним и бесмисленим називом „западни Балкан”. И премда наш знаменити књижевник и политички вођ опозиције с почетка 90-их година прошлог века Вук Драшковић тврди да је тада пропуштена историјска прилика да демократски реформисана Југославија уђе цела у тадашњу ЕЗ, пре бих рекао да је исти онај што нам је то тада нудио у име ЕЗ, пре тога донео одлуку да ми у ту заједницу улазимо парцијално, на комаде: Словенија, потом Хрватска, па онда, ко зна када, западни Балкан и у њему Србија без најмање једне покрајине. У ствари, пошто је политика условљавања ЕУ „креативна”, како поодавно рече један њен високи званичник, ко зна, можда се Србија док постане члан још и више скупи. Уосталом, политика проширења ЕУ није у моди, а политика „скупљања” Србије изгледа, нажалост, не излази из моде.

Из овог произлази и једна моја основна полунаучна теза, која би можда била и научна да у овом периоду живота имам времена да се посветим науци сав и цео – Устав СФРЈ из 1974. није само историјски устав, односно конституционални акт из наше социјалистичке прошлости. Његова дејства нису окончана. Тај процес још увек траје. Хоће ли Европа пре остати без овакве ЕУ него Србија без оваквог Косова? И ЕУ и тзв. Косово творевина су колективног Запада и светског поретка којем се назире крај уз, нажалост, већ реалне и потенцијалне велике сукобе. Да ли ће се кроз 50 година показати да је ипак било онако као што је на почетку изгледало да јесте, односно да је тај процес био комплетна дезинтеграција овог државно-правног простора до свођења Србије на „Србијицу” или ће се нешто десити што ће тај процес зауставити у тачки коју колективни Запад није планирао када је још 60-их година правио стратегију за Балкан, у којој је један, али важан „чип” био и Устав СФРЈ из 1974? Постоје легитимна очекивања да је овај други сценарио могућ.

А до тада, шта ми мали, што нам је географија створила усуд да се нама без престанка баве велики, треба да радимо? Треба да развијамо културу дијалога, јер она има ванредну обједињујућу моћ. Та култура вреднује различитост, уважава туђе мишљење и поштује аутентичност сваког националног, верског и другог колективитета и индивидуума. То је култура „баланса”, и то баш с оним нагласком мог легендарног земљака Светислава Пешића, једног од последњих врхунских изданака старе југословенске школе, оне што умало двапут победи Американце. Та култура, и даље верујем, у мојој педесетој години, на педесетогодишњицу Устава из 1974. године, јаче спаја људе, време и просторе, него што било која политика, локална, регионална и глобална, може да раздвоји и разори.

Редовни професор Правног факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа