Опомена и поуке Боја на Чегру

Ниш – Док је мит жив, живи и народ који га негује, препричава га долазећим генерацијама, допуњује и претвара у легенду, чува га од заборава и опасности да нестане. Више пута последњих месеци ово се могло чути у Нишу и Србији током припрема за данашње велико обележавање 200. годишњице Битке на Чегру, која се карактерише као пресудну за даљи ток Првог српског устанка. Устанак, подигнут 1804. године за ослобођење Србије од вишевековног ропства под Турцима, претворио се на брду изнад Ниша последњег дана маја 1809. у велику трагедију, која је стигла, тврде многи историчари, као резултат изненадне и несхватљиве неслоге међу српским војводама.

Зато су догађаји пре и током боја на нишком Чегру огромна опомена, а околности пораза велика поука и за данас и сва будућа времена. Данас ће на брду изнад Ниша највише државно руководство и више стотина званица из земље и света, али очекују се и десетине хиљада грађана овог краја Србије, обележити два века херојске погибије ресавског војводе Стевана Синђелића и његових устаника. Истовремено, биће у прилици да чују шта је све довело до трагедије и пропасти Првог српског устанка.

У петој години устанка, који је подигао Карађорђе Петровић, на Ускрс 1809, устаничка Србија решила је да започне офанзиву, тврде историјски извори, и ван Београдског пашалука. Карађорђе је, на наговор председника Совјета Младен Миловановића, за команданта југоисточног (нишког) правца офанзиве поставио Миливоја Петровића Трнавца. Али, одмах по доласку надомак Ниша избија сукоб између новог команданта Петровића Трнавца и војводе Петра Добрњца и Хајдук Вељка Петровића који се нису слагали с Карађорђевом одлуком о заповеднику офанзиве. Вук Стефановић Караџић записао је „да је председник Совјета Младен Миловановић, иначе Трнавчев кум, ослобођење Ниша видео као готову ствар и рачунао да ће са заповедником – својим кумом (Петровићем Трнавцем) поделити највећи део плена заузимањем Нишке тврђаве”.

У Нишу је у то време било мало турске војске. Али, напад је стално одлаган. У појединим историјским записима пише да је баш Миливоје Петровић Трнавац одуговлачио с нападом, а други, пак, пишу да су Добрњац и Хајдук Вељко били за изнуривање малобројне турске војске у Нишу. Док је трајала неслога међу српским војводама, помоћ нишком Хуршид паши стигла је из свих крајева тада великог турског царства.

После свађе с Трнавцем положај изнад Ниша напуштају Петар Добрњац и Хајдук Вељко Петровић са својим устаницима. Њихов одлазак користе Турци за пробој опсаде и 31. маја крећу према шанчевима на Чегру, у којима је укопан војвода Стеван Синђелић са својим Ресавцима. Иако су Турци бројчано јачи, до поднева тога дана Синђелић херојски одбија пет њихових напада.

За то време, док траје огорчена битка и грчевит отпор Ресаваца, на околним брдима друге српске војводе само су посматрале шта се догађа... Према неким сведочењима Миливоје Петровић Трнавац је чак забранио другим војводама да притекну Синђелићу у помоћ изговарајући речи: „Стеван се полакомио да буде заповедник Ниша, па га сада нека”.

Схвативши да је пораз неминован Стеван Синђелић ослобађа све своје борце обавезе да остану у шанцу. Они га, међутим, не напуштају. Турци крећу у шести јуриш, пробијају се до самих шанчева, почиње бој прса у прса и Синђелић пуца из кубуре у подземну барутану. У великој експлозији погинуо је и ресавски војвода и сви његови устаници, али и сви Турци, који су стигли до њиховог положаја...

Видевши страдање Ресаваца и војводе Синђелића, остале српске војводе и устаници у паници и нереду беже с положаја... Турска коњица их јури, стиже и многе убија.

Хуршид паша, турски заповедник Ниша, наредио је у лето исте године, да се од глава погинулих српских устаника на Чегру сагради Ћеле-а – опомена сваком ко помисли на слободу. Француски песник и путописац Алфонс де Ламартин записао је још 1833. године: „Нека Срби сачувају овај споменик. Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им цену којом су слободу платили њихови очеви”.

Јединствен споменик у свету и данас сведочи о страдању једног народа. У Ћеле-у, у 56 редова по 17, узидане су 952 главе српских устаника. Данас их је само 58 и међу њима и глава војводе Стевана Синђелића.

На месту где ће данас бити одржана централна прослава 200. годишњице боја и где се одиграла Битка на Чегру, први споменик у лето 1878. године, само неколико месеци по ослобођењу Ниша од Турака, открио је српски краљ Милан Обреновић. Данашња кула на Чегру откривена је поводом 50 година ослобођења Ниша од Турака у присуству југословенског краља Александра Карађорђевића...

Тома Тодоровић