Ситна ствар је и овог пута била непосредни повод једног великог губитка, написао је о смрти др Арчибалда Рајса, у тексту објављеном на првој страни „Политике” тачно пре 80 година, ондашњи главни уредник нашег листа Миломир Миленовић.

Доктор Рајс је умро 8. августа 1929, а два дана раније био је у „Политици” где је често свраћао, као велики пријатељ редакције у коју га је, по свему судећи, увео Јован Тановић, кога Рајс помиње и у свом тестаменту.

Славни швајцарски криминолог је током Првог светског рата пригрлио Србију као своју, опчињен моралним и херојским обрасцем српског сељака и српског војника. Постао је близак и с људима из „Политике”, где је 7. августа разговарао с пријатељима и шалио се, али су на дебатном столу свакако биле и врло озбиљне теме којих је у оно време, у условима проглашене краљеве самовласти, било на претек.

У то време су се над штампом непрекидно клатиле цензорске секире, али је „Политика” ипак обавестила читаоце да је др Рајс умро због једне наизглед бизарне комшијске препирке.

Сва је прилика да је баш то принудило и градске власти да се штуро огласе на дан Рајсове сахране, 10. августа 1929. године.

Кривично одељење Управе Града Београда навело је у саопштењу да је он „напрасно умро” од мождане капи „која је наступила услед једног инцидента који је имао с Миланом Капетановићем, министром у пензији”.

У опису догађаја „Политика” је подсетила своје читаоце да је др Рајс живео у малој вили изнад Цареве ћуприје, у „кућици међу воћкама, с тремом и дрвеним гредама, налик на шумадијску сељачку кућу”, у којој је домаћин чак „обојио оне греде које носе свод тробојком црвено-плаво-белом”. За успомену на „велики подвиг српскога војника” др Рајс је на кући написао „Вила Добро Поље”.

Као и данас, испод те виле пролазила је трамвајска пруга ка Раковици, а иза куће је путић водио до недалеког брега, на коме су гнезда свили разни угледници и моћници. Изградили су виле, што је учинио и Милан Капетановић, некадашњи министар привреде у владама Краљевине Србије и министар грађевина у владама Краљевине Југославије, радикалски политичар, припадник опозиционе групације у странци Николе Пашића.

Према Миломиру Миленовићу, ексминистар Капетановић је наручио нека дрва, а кочијаш је тог кобног 8. августа 1929. своју запрегу потерао баш оним путићем изнад куће др Рајса, који је увек тврдио да то није колски пут, него да служи искључиво пешацима.

Кола су „одиста дизала велику прашину и чинила сиротом др Рајсу неподношљив живот на оном малом парчету земље које је имао”, написао је Миленовић, очито упознат с Рајсовим жалбама због непоштовања елементарних комшијских правила, што је ружило привидни спокој житеља на том делу Топчидерског брда.

Запрега је кренула, Рајс се томе успротивио и „дошло је до објашњења”.

 „Тад изненада, г. Рајс је поклекнуо и пао, г. Капетановић је викнуо одмах људе, који су се близу нашли да изађу и помогну др Рајсу, па се онда удаљио. Отишао је својој кући”.

Комшије су Рајса унеле у његову вилу, у којој је живео с посинком Алфредом Фавратом и његовом супругом Лујзом. Дотрчао је и др Иво Атанацковић, указао клонулом прву помоћ и отрчао по медицинске инструменте, јер је установио „мождану капљу апоплексију”. Када се доктор вратио кроз неколико минута, др Арчибалд Рајс је био мртав. Часовник је показивао 16.30 сати.

Два дана касније, по изричитој жељи др Рајса, сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду. У додатку тестаменту који је „Политика” објавила на дан сахране, Рајс је тражио да његово срце „буде стављено у један бокал и да се једном згодном приликом однесе на Кајмакчалан, где ће га оставити код капеле, не закопавајући га”.

„Ја сам волео српску земљу, и драго ми је кад помислим да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, поред другова које сам гледао како умиру”, написао је др Арчибалд Рајс, а његова последња воља је испуњена.

А његов животни крај драматично је потврдио Рајсове критичке увиде изречене у опоруци-вапају „Чујте, Срби!” коју је упутио српском народу 1. јуна 1928. године.

-----------------------------------------------------------

Угледни архитекта

Ексминистар Милан Капетановић био је угледни српски архитекта, професор и „старешина” Архитектонског факултета, аутор палата и вила особеног стила. Поједини аутори наводе да је учествовао и у пројектовању зграда данашњег Народног музеја и САНУ.

Аутор је идејног пројекта Српског павиљона на Међународној изложби одржаној у Паризу 1900, док је главни пројекат радио арх. Милорад Рувидић. Сам павиљон улази у ред најзначајнијих примера архитектуре српско-византијског стила, иако се Капетановић у том стилу није огледао ни пре тога а ни касније.

Професор Капетановић је пројектовао и сефардску синагогу изграђену 1908. у маварском стилу, чији је камен темељац поставио краљ Петар Први Карађорђевић. Синагога је уништена у пожару за време Другог светског рата, а на њеном месту се данас налази Галерија фресака.

Слободан Кљакић