Милошевић у Москви, као признање руске грешке

Иако је прошао 9. мај, првобитни рок за постављање споменика бившем председнику СР Југославије Слободану Милошевићу у Москви, од ове идеје се није одустало и то ће бити учињено средином јуна. Захваљујући краткој вести на једном телеграм каналу у фебруару, постало је познато да ће Милошевићу бити подигнут споменик и по њему названа централна улица у селу Солослово, у Одинцовском градском округу московске области.

Марат Баширов, политиколог и професор на Високој школи економије, једном од престижнијих универзитета у Русији, каже да се према његовим сазнањима разговара о две локације: тргу испред Амбасаде САД у Москви или Тргу Европе. Он је у интервјуу за „Московски комсомолец” почетком маја признао да су преговори о месту на којем се може поставити споменик бившем председнику СР Југославије били тежак посао, јер и у Русији има оних који нису аплаудирали у знак одобравања, али су све препреке превазиђене, јер велика већина верује да грешке које ми понављамо могу веома скупо да коштају Русију.

Бронзана статута висока два метра је рад тима вајара Драгана Раденовића и већ је изливена у Србији, а добијени су и документи из Министарства културе и царине Србије за транспорт. Новац је прикупљен од бројне српске дијаспоре у Русији и других покровитеља који још нису откривени.

Зашто би споменик Милошевићу требало да стоји у центру Москве, кад га нема ни у Србији и зашто су се Руси сада сетили Милошевића? Баширов, који се ангажовао у организационим пословима, каже да је језик политике језик симбола и да онај ко контролише ток историје – контролише и иницијативу.

„Ако погледате наше везе са европским земљама, можемо рећи да је Србија, из историјских разлога, остала можда једини наш очигледан савезник и партнер, иако је „даве” да уведе неку врсту ограничења против Русије. Друга земља је Мађарска, блиска нама због економских веза”, рекао је Баширов.

„Берлинер курир” преносећи писање „Дојче велеа” насловио је текст „лудим планом” и најавио да Русија хоће у Москви да подигне споменик ратном злочинцу и диктатору. Али право је питање шта званична Москва види у човеку који је за политички запад еволуирао од пријатеља до „балканског касапина”. „Милошевић је био прва жртва злочиначког НАТО-а. Вероватно смо погрешно проценили догађаје кад су снаге НАТО-а између 24. марта и 10. јуна 1999. године бомбардовале Југославију, Русија је требало боље да брани Милошевића”, упозорава Баширов.

Симболика је, према овом познаваоцу геополитичких прилика, вишеслојна, као и сама личност и улога Милошевића. Већ је уврежено мишљење да је агресија на Југославију 1999. године вратила рат у Европу, да је срушила међународно право и означила почетак трећег светског рата. И да су то, како наглашава Баширов, урадили Американци и да је све што се сада догађа у Украјини само друга фаза програма САД за уништавање старе безбедносне и економске архитектуре.

Подсећа да је тачно да је тадашњи премјер Јевгениј Примаков, кад је чуо вест о почетку агресије, наредио да се над Атлантиком окрене „иљушин” владе којим је путовао у САД и да су руски падобранци у форсираном маршу стигли и заузели аеродром Слатина на Космету пре доласка снага НАТО-а.

„Али ипак, тада није било потпуног геополитичког разумевања које сада имамо”, закључио је Баширов објашњавајући да је наступило време промена у којем се ревидира и улога Југославије и њеног тадашњег председника, чак и у европском политичком дискурсу.

Сада се Милошевић, без обзира на контроверзе које још изазива у српском друштву (где га једни сматрају диктатором и убицом, док се други сећају његовог говора између два круга избора 2. октобра 2000. године) – на светској политичкој сцени, нарочито политичком истоку и југу, перципира као оријентир у политичком тренду суверенизма. Заправо прва препрека глобализму, који је касније узео маха у интервенционизму широм Африке и Азије. Југославија важи и за један од првих примера „наранџасте технологије”, која је донедавно успешно рушиле политичке системе и лидере држава који нису одговарали униполарном свету.

Русија сада себе доживљава као претходницу и, стицајем околности, најистуренијег актера у разбијању униполарног светског поретка и реторике једнаких права за суверене земље. Има подршку Кине, других држава БРИКС-а и евроазијских политичких, војних и економских организација. Отуда и ова симболика, која се многима неће допасти.

На питање зашто се он лично залаже за подизање споменика у Русији, Баширов закључује да то показује да Руси коначно схватају да се историја врло често понавља ако погрешимо: „А ми смо 1999. године, по мом мишљењу, направили велику грешку што нисмо бранили Србе на начин на који смо могли да их бранимо”.