Ненасилне методе борбе и лажно представљање блокадера

Пре обојених револуција и врло различитих околности под којима су се дешавале, постојали су ненасилни покрети широм света који су их делом инспирисали. У Србији се већ месецима намерно распламсавају опасне друштвене тензије предвођене „студентима у блокади”. Они и они који их подржавају (странке, појединци, део медија, део западне политичке заједнице) описују их као ненасилне и легитимне.

Погледајмо зато укратко који су основни морални, методолошки и практични полазни принципи ненасилних метода борбе, како их је дефинисао Мартин Лутер Кинг, па онда и Роберт Халви и Џин Шарп. Они су их и градирали у зависности од природе система против којег се користе.

Мартин Лутер Кинг дефинисао је основне принципе своје ненасилне визије постизања социјалне правде. Суштина је да се ненасиље примењује да би се супротставило неправди и системима који је спроводе, а не да би се таргетирали појединци. Циљ је да се противник убеди и победи, не да се понизи. Покушава се постизање помирења у друштву, пре него да се непријатељ победи. Они који се ненасилним методама борбе боре за своје циљеве спремни су на патњу, на то да издрже велике напоре, па и примену закона и силе, без узвраћања. Да ли је бежање у иностранство већ на почетку наводно ненасилне борбе пример такве посвећености? Кинг је сматрао да је ненасиље укорењено у љубави за цело човечанство, чак и за оне који се виде као непријатељи. Љубав је оружје.

Џин Шарп био је оснивач угледног Института „Алберт Ајнштајн”, с којим је и Халви сарађивао, и аутор култних књига „Политика ненасилне акције” и „Од диктатуре до демократије”. Халви је, пре него што је постао стратешки консултант организацијама које су користиле ненасилне методе промена у различитим околностима, 30 година био у америчкој армији. Халви је аутор такође релевантне књиге „О стратегији ненасилног сукоба – размишљање о основама”. Обојица су радила и са нама из „Отпора”.

Халви ми је једном испричао како је срео Шарпа. Пензионисан, војно лице, ходао је ходницима једног од америчких престижних факултета, тражећи салу у којој је требало да одржи предавање. Успут је видео да се у једној другој сали предаје о ненасилним методама борбе. Пошто је дошао нешто раније, одлучио је да чује „о чему ти хипици причају”. На његово изненађење, предавање (Шарпово) је било о стратегијама и методама, планирању, што га је, како сам каже, „намамило” да се дубље заинтересује за Шарпов рад и резултирало плодоносном сарадњом.

Неупитно је да је расна сегрегација у САД против које се Кинг борио била неупоредиво тежа, негативна, укорењена, друштвена околност од прилика у Србији, земљи кандидату за чланство у ЕУ, пре и после трагедије у Новом Саду. И поред тога, Кинг никад није заговарао нити примењивао методе које месецима трпимо у Србији, да би ових дана кулминирале таргетирањем појединаца у њиховим домовима (без помисли како то и на комшилук утиче, камоли шта друго) и распламсавањем нереда у Новом Пазару.

„Жвалави” и друге прозивке и поруке, па и оне које се односе на мере које ће се применити у случају промене односа снага, које званични налози већине факултета у блокади користе, а сада и таргетирање приватних простора, у директној су супротности с оним што је Кинг заговарао и спроводио. Овде уопште не улазимо у идеолошки проблематичне ставове и визије будућности, с аспекта либералних вредности компатибилних с условима европских интеграција, недопустиво вређање верских осећања православаца, манипулације младошћу и много чиме другим што заслужује посебну анализу, задржавамо се искључиво на ненасилној методологији и злоупотреби појма од стране блокадера и оних који их подржавају. Ово је врло важно нагласити, јер од метода које користе противници система, зависе и те како и мере које систем има легитимно право да користи, да би се одбранили јавни ред и мир и уставни поредак. Лажним представљањем својих активности као ненасилних, покушава се, наиме, оцрнити одговор власти као нелегитиман и прекомеран.

Кинг је дефинисао и примењивао различите практичне методе ненасилних директних акција попут седећих протеста, бојкота и маршева. Наглашавао је значај комуникације с противником у потрази за заједничким основама да би се изградило праведније друштво. И сам „Отпор” је градио широку базу, упорно инсистирао на дијалогу с представницима Милошевићевог режима. Перформанси су се правили испред институција, скоро сасвим без ометања активности институција и грађана. А и Милошевићев режим био је неупоредиво тежа околност против које се борило него што су прилике у Србији, пре и после трагедије у Новом Саду.

За разлику од Кинга и „Отпора”, блокадери с висине одбијају дијалог, арбитрарно одређују ко је релевантан, а ко не. Овде се притом унижавају основни принципи демократије – један човек, један глас. Последње изборе у Србији релевантна тела западне међународне заједнице не доводе у питање. Указују на околности које се морају мењати набоље, али не доводе у питање легитимност власти. Блокадери и то раде. „Отпор” је бранио неупитну изборну победу, коју је успео да докаже, борио се за демократизацију Србије. Блокадери легитимне изборне резултате игноришу. Директни демократски начин одлучивања у уском кругу истомишљеника, чији се резултати диктатом намећу остатку друштва, није наставак консолидације демократије, већ директно обрнут процес.

Џин Шарп је навео 198 мера ненасилних акција. Међу њима су и ментално прогањање (haunting) и узнемиравање (taunting) званичника, али не у приватним просторима. Шарп допушта и увреде као метод ненасилне борбе. Но, и увреде морају имати стратешки оквир у којем се користе, као и основ. Физичке карактеристике као повод то сигурно нису. Иако наводи и економске мере бојкота, те мере интервенције као што су заузимање простора, Шарп нигде не наводи блокирање критичне инфраструктуре, што месецима трпимо у Србији од „ненасилних” блокадера, као метод. Овде се додатно морају имати на уму асоцијације који многи од нас имамо на блокаду ауто-пута од стране ЈСО и импликације које је она имала на застој консолидације демократије у Србији, која је уследио након убиства премијера Зорана Ђинђића.

Халви инсистира на стратегији ненасилне борбе која мора бити детаљно разрађена. Она пре свега подразумева циљ који се жели постићи и методе које ће се користити, зависно од околности, да би борба успела.

Истоварање ђубрива испред институција непосредно по трагедији у Новом Саду засигурно је понижавање и жртава и система против којег се наводно бори. Кинг није прибегавао ни увредама, Шарп и Халви их виде као део корпуса ненасилних мера. Понижавање, не. Ни у једној од 198 мера које је Шарп побројао не помињу се дехуманизација противника и напади на чланове породице, што блокадери месецима користе.

Чини се да блокадери и они који их подржавају више немају ни јасан циљ ни легитимне методе, дакле стратегију потребну да би се остварио циљ, иако неретко прибегавају и насиљу. Један од њихових метода, и оних који их подржавају, јесте да се системски умањује значај насилних акција када их они спроводе, паралелно с преувеличавањем пропорције одговора институција система на насилне, а не ненасилне акције. Како то Н1 каже: „Дошло је до мањег инцидента кад је полицајац погођен флашом у главу.” Ово не значи да пред зору није најмрачније, да блокадери неће наставити с изазивањем опасних немира, којих пре трагедије у Новом Саду није било.

Да фокуса више нема и да маске падају, да се легитимне методе више не бирају, говори и текст „Есенесизација кристалне ноћи”, објављен на порталу „Пешчаник”, истовремено кад се кренуло с распламсавањем немира у Новом Пазару и наставило угрожавање приватних простора појединаца. Аутор поменутог текста Златко Минић, између осталог, каже: „Коначно, есенесизовано је и оно што се некада сматрало својствено есазацији и есесизизацији – добили смо есенесизоване српске кристалне ноћи, насиље је нормализовано, а у есенесизованом пропагандном обрту, насилници се проглашавају жртвама, а жртве криминалцима. Па ипак, не треба духоклонути. Постоје и речи попут деесенесизација. И дератизација.”

Да, нажалост, насилне методе борбе блокадера, јер видели смо да ненасилне нису,  нормализоване су у делу домаће и међународне јавности. Зашто аутор спомиње и дератизацију? Иначе, најбитнији елемент Гебелсове пропаганде био је увођење метафора о биолошки контаминираним народима. Они као „инсекти” и „пацови” преносе болести на здраве народе, па их због тога треба истребити управо методама дератизације.

„Отпор” је био део приче како се од диктатуре ишло ка консолидацији демократије. Да, био је помогнут од стране политичког Запада. У Србији, већ месецима, под плаштом борбе за одговорност за пад настрешнице (коју је немогуће брзо спровести), владавину права и функционисање институција, Србија се поред економског слабљења де факто успорава у спровођењу мера потребних за процес наставка европских интеграција и тражења могућег компромисног решења за питање новог статуса КиМ, који воде наставку консолидације демократије у Србији. Чији је то циљ, зашто и по коју цену? Део одговора на ово питање видела сам још док сам била амбасадор РС у Хрватској, између осталог, и кроз злоупотребу еснафског и хоризонталног повезивања организација из земаља чланица ЕУ и земаља кандидата.

Напомена: Ауторка текста је, између осталог, била и регионални продуцент ПБС серијала филмова о ненасилним покретима отпора „A Force More Powerful”, које је режирао Стив Јорк.