Господине Мандићу, нико вам не дугује аплауз

Господине Мандићу,

Ваше гостовање на Телевизији Црне Горе није било тек једно од уобичајених појављивања председника Скупштине у програму Јавног сервиса, већ пажљиво компонована политичка представа у којој је јавности понуђен нови Андрија Мандић. Политичар који више не сматра да је обавезан да своје одлуке образлаже српском народу, него очекује да их тај народ прихвати као готову истину, без преиспитивања, неслагања и отпора. Нисте наступили као представник који полаже рачун људима захваљујући чијим сте гласовима стигли до једне од највиших државних функција, већ као самопроглашени врховни тумач српског интереса у Црној Гори, уверен да му политичка биографија даје трајно право да сваку садашњу одлуку прогласи мудром, а сваку критику злонамерном. Такав однос према сопственом народу није израз самопоуздања, већ политичке надмености, јер ниједан Србин, од Книна до Куманова, да употребим простор који сте сами омеђили, није дужан да ћути пред вашим поступцима само зато што сте ви одлучили да некадашњу борбу претворите у доживотни имунитет од одговорности. Нико вам, господине Мандићу, не дугује аплауз, а најмање они који су вас подржавали онда када од функција, протокола и европских похвала није било ни трага.

Рекли сте да је Србија кључна држава региона и признали право свакоме да упути критику, али сте већ у наредном кораку оставили отворену сумњу у постојање некакве оркестриране активности, док сте примедбе које вам се упућују свели на мале, ситне ударце и поновили да не бисте оборили поглед ни пред једним Србином. У тој театралној одбрани сопственог достојанства намерно сте заменили тезе, јер нико од вас није тражио да оборите поглед, већ да положите политички рачун за оно што радите у име народа који представљате. Разлика је суштинска, поглед је питање личне сујете, док је рачун питање јавне одговорности. Оно што називате нападима из Србије у највећој мери представља јавно изговорену констатацију о расположењу убедљиво највећег дела српског народа у Црној Гори, народа који све јасније препознаје јаз између онога што сте обећавали док сте тражили његове гласове и онога што чините откако сте постали део државног врха. Те критике нису настале у неком мистичном београдском кабинету, нити су производ централе која се пробудила са намером да нанесе штету Андрији Мандићу, већ су последица разочарања људи који су веровали да ће улазак српских представника у власт значити почетак решавања српских националних питања, а не само промену корисника државних кабинета.

Садржај тог незадовољства није ни непознат ни тешко разумљив. Српски језик и даље нема положај који му припада према броју грађана који њиме говоре, историјска тробојка није враћена, питање двојног држављанства није решено, док су односи са Србијом све чешће сведени на пригодне изјаве које не обавезују никога. Управо су то разлози због којих се у српском народу у Црној Гори шири утисак да је учешће његових представника у власти постало само средство за расподелу функција, док су теме због којих су ти представници добијали подршку поново одложене на неодређено време. Србија може те примедбе да изговори гласније, али их није измислила, нити су оне мање истините зато што се чују и из Београда. Ви, међутим, покушавате да незадовољство сопственог народа представите као спољну кампању, примењујући стару политичку технику по којој се, уместо одговора на садржај критике, испитује порекло критичара, а уместо расправе о резултатима конструише прича о скривеним налозима и оркестрацији. Такво поступање не припада државнику који је сигуран у резултате своје политике, већ демагогу који сопствену увређеност користи као замену за одговорност.

Ваш однос према уставним променама најбоље показује да критике нису плод зле намере, већ реакција на видљив избор политичких приоритета. Када је Брисел затражио измене Устава као део обавеза на путу ка Европској унији, показали сте изузетну кооперативност, институционалну дисциплину и спремност да се у кратком року обезбеди широка политичка сагласност и са онима са којима не би требало правити политичке дилове. Говорили сте о европском циљу који не сме бити изгубљен у магли дневнополитичких калкулација, о потреби да се сви политички актери јасно легитимишу не само пред домаћом јавношћу него и пред Европском унијом, док је парламентарна процедура представљена као тест зрелости читаве државе. Устав је, дакле, могао бити отворен када су то захтевали европски рокови, а за амандмане који се односе на правосуђе, имунитет чланова Владе и независност Централне банке пронађени су политичка воља, компромис са делом опозиције и двотрећинска већина. Међутим, када је постављено питање српског језика, сва та хитност је нестала, а уместо одлучности поново су понуђени стрпљење, процедура, осетљивост политичког тренутка и обећање да тема није заборављена.

Посланици ваше странке подржали су пакет уставних промена из којег је српски језик изостављен, па је логично да будете упитани зашто то отварање није искоришћено за решавање питања које се деценијама налази у средишту српске политичке борбе у Црној Гори. Не спорим значај правосудних реформи, нити право Црне Горе да тежи чланству у Европској унији, али се не може сакрити чињеница да сте европски рок прихватили као историјски императив, док сте захтев сопственог народа поново свели на тему за неку будућу прилику. За Брисел су пронађени рок, енергија, договор и парламентарна већина, док је за језик којим говори највећи број грађана пронађено ново образложење због чега сада није тренутак. То није неспоразум нити техничко питање, већ свестан избор приоритета, а политичар који такав избор направи мора да поднесе критику без покушаја да критичаре прогласи учесницима непријатељске кампање. Српски народ веома добро види да сте за туђе рокове пронашли политичку енергију, док сте за његове захтеве понудили још једно одлагање.

Разлика у тону којим сте говорили о Србији и Хрватској додатно је оголила природу вашег новог политичког наступа. Србима који вас критикују поручили сте да вам не могу држати предавања, говорили сте о оркестрираним активностима, ситним ударцима и погледу који ни пред ким нећете оборити, док сте према Загребу били приметно пажљивији, мекши и готово снисходљиви. Говорећи о Резолуцији о Јасеновцу, рекли сте да сте је иницирали верујући да се Хрватска неће осетити погођеном, као што се нису осетиле погођеним Аустрија и Немачка, те да је реч о цивилизацијском чину због којег није било разлога за толику љутњу политичких кругова у Загребу. Сам избор баш тих речи открива много више од дипломатске намере када говорите о Хрватској, ви објашњавате, доказујете добронамерност и водите рачуна о томе како би Загреб могао да се осети, док према Србима који вам упућују примедбе не показујете ни делић исте пажљивости, већ се постављате као ауторитет чија се реч не преиспитује.

Није проблем у томе што желите добре односе са Хрватском, јер одговорна политика подразумева разговор и са државама са којима постоје озбиљна отворена питања, већ у томе што за осећања политичких кругова у Загребу показујете дипломатску осетљивост, а за разочарање сопственог народа имате прекор и сумњу у његове намере. Хрватској се правдате због Резолуције о Јасеновцу, док Србима поручујете да вам не држе предавања, чиме сте, можда и несвесно, прецизно показали коме желите да се представите као умерен, поуздан и прихватљив партнер, а од кога очекујете беспоговорну лојалност. Политичка биографија на коју се ослањате не може да поништи тај контраст, јер прошлост није бланко меница којом се плаћа свака будућа одлука, нити је некадашња жртва доживотни имунитет од одговорности за садашње поступке. Човек може деценијама да заступа једну политику, а потом да је напусти оног тренутка када му она постане препрека за лични успон, због чега се политичари не оцењују само по ономе што су некада говорили, већ пре свега по ономе што чине када се нађу у позицији стварне моћи.

Ваше нескривено одушевљење Јоханом Сатлером и успутна опаска да амбасадор Европске уније познаје Сињајевину боље од вас наизглед су деловали као безазлена прича о лепотама Црне Горе, али су у политичком смислу представљали један од најискренијих тренутака читавог гостовања. Политика се неретко најјасније открива управо у реченицама које се изговарају као куртоазна анегдота, јер се у њима, ослобођена припремљених формулација, види стварна хијерархија поштовања. Пред српском јавношћу наступате пркосно, покровитељски и са уверењем да нико нема право да вам држи лекције, док пред европским представницима показујете готово дечју усхићеност. Није спорно поштовати страног дипломату, али је спорно када се из читавог наступа јасно види пред ким политичар жели да буде прихватљив, а од кога очекује послушност.

Сињавина је у том тренутку престала да буде само планина и постала метафора вашег новог политичког поретка вредности. Представнику Европске уније симболично сте уступили предност чак и у познавању сопствене земље, док истовремено Србима оспоравате право да боље од вас препознају последице политике коју водите. Тако данас изгледа ваше европејство, Сатлеру припада нескривено дивљење, српском критичару укор и све то покушавате да представите као политичку зрелост, иако се иза тог речника све теже скрива дубоко политичко и национално преумљење.

Промена политичке тактике сама по себи није ни грех ни доказ издаје, јер политика подразумева прилагођавање околностима, разговор са противницима и компромис, али компромис престаје да буде средство политике и постаје одустајање онда када се увек прави на рачун истих људи и истих принципа. Код вас су то, по правилу, српски захтеви. Када се договара са ДПС-ом, позивате се на институционалну одговорност, када захтев стигне из Брисела, говорите о историјском моменту, када реагује Загреб, водите рачуна да се нико не осети погођеним, када Срби затраже да буде испуњен макар део онога што им је годинама обећавано, тада говорите о ситним ударцима, оркестрацији и људима који вам наводно држе злонамерна предавања и чине штету. Постали сте велики европејац управо онолико колико сте престали да будете обавезани сопственим некадашњим речима, али је много већи проблем у томе што сопствену трансформацију покушавате да представите као једини дозвољени облик српске политике, док свакога ко је не прихвата проглашавате неразумним, злонамерним или инструментом неке спољне кампање.

У томе се налази суштина ваше демагогије, јер сопствени компромис представљате као државничку мудрост, а туђе неслагање као напад. Европски захтев проглашавате историјском нужношћу, док статус српског језика сводите на тему која може да сачека. Говорите о националном јединству, а заправо захтевате једноумље док се позивате на сопствене жртве из прошлости како бисте избегли одговорност за поступке у садашњости и настојите да личну политичку каријеру изједначите са интересом целог српског народа. Таква конструкција може неко време да опстане у контролисаном телевизијском разговору, али не може да издржи поређење ваших данашњих поступака са обећањима на којима сте градили политички ауторитет.

Посебно је неодрживо то што говорите о оркестрираним нападима, а истовремено прећуткујете деловање налога, активиста и медијских кругова блиских вашој политичкој структури, који таргетирају Србе чим се усуде да вам упуте добронамерну критику у име националних интереса. У тим кампањама људи се проглашавају издајницима, плаћеницима, разбијачима српског јединства и непријатељима сопственог народа само зато што подсећају на неиспуњена обећања и указују на цену вашег политичког прилагођавања. Без конкретних доказа нико одговоран не може тврдити да лично пишете сваку објаву или управљате сваким налогом, али као председник странке и председник Скупштине не можете се представљати као невешти посматрач кампања које се систематски воде у вашу корист. Политичка одговорност не настаје само онда када лидер лично изда налог, већ и онда када ужива корист од организованог таргетирања, никада се од њега јасно не огради и својим ћутањем обезбеди политичко покриће онима који обављају прљави посао.

Док са Јавног сервиса говорите о наводно оркестрираним нападима из Србије, из вашег политичког окружења воде се кампање против свакога ко вас подсети на оно што сте некада говорили, а ви се потом појављујете у телевизијском студију као жртва неправедних критика, пажљиво избегавајући да поменете механизам који делује у вашу корист. То није политичка наивност, већ препознатљив систем у којем се критичари најпре дискредитују преко лојалних налога и активиста, а затим се њихове примедбе јавно представљају као доказ некакве шире завере против лидера. Политичка пристојност коју тражите од других морала би најпре да буде успостављена у вашем окружењу, јер не можете истовремено осуђивати мале, ситне ударце који наводно долазе из Србије и прећуткивати крупне кампање лажи које се воде против Срба из Црне Горе када се усуде да вам кажу да за много чега нисте у праву.

Због свега тога ваша телевизијска порука о погледу који нећете оборити промашује суштину, јер нико вашу политичку храброст не мери положајем главе пред камерама. Мера су дела и чињеница да сте за захтеве спољних центара моћи пронашли енергију и политичку храброст, а за захтеве сопственог народа ново оправдање, не може се прикрити позивањем на старе заслуге и личну жртву.

Нисте, господине Мандићу, изнад сваког Србина на планети, нити сте једини власник српског политичког искуства, националног памћења, поднете жртве и права да одређујете шта је добро за српски народ. Године политичке борбе не дају вам право да од тог народа данас тражите послушност, већ вам намећу већу обавезу да објасните шта сте остварили, од чега сте одустали, са ким сте правили договоре и због чега сте европске рокове прихватили као заповест, док сте српске захтеве оставили за неку следећу прилику и неку наредну генерацију. Српски народ од вас не тражи да спустите главу, него да је пред Бриселом, Загребом и сваком другом адресом држите са истом оном одлучношћу коју показујете када одговарате Србима који су се усудили да вас критикују.

Док се то не догоди, мораћете да прихватите чињеницу која вам, судећи по тону вашег наступа, све теже пада. Критика није напад, а српски народ није публика доведена да аплаудира вашем политичком и националном преумљењу. Аплауз вам нико не дугује, док ви српском народу дугујете одговоре.