Путин подржава реакционарне зидаре

ПОЛЕМИКА

Пошто је полемика Ненаду Поповићу забавна, потписник ових редака, који иначе не воли полемике, подариће му још мало забаве, имајући на уму превасходно интерес јавности.

Наиме, Ненад Поповић вели да „саосећа са судбином миграната”. Нажалост, тешко је г. Поповићу веровати на реч. Наиме, саосећање подразумева да се човеку у невољи помаже или да му се, бар, не одмаже, уколико се помоћи не може. Господин Поповић, можда, мисли да ће зидом према Македонији помоћи избеглицама, али није објаснио на који начин. Чини се, ипак, да зид не може помоћи несрећним људима, већ их изложити новим понижењима. Могуће је да „реакционарни зидари“ сматрају да понижавањем људи изражавају саосећање према њима, а могуће је и да не знају значење речи „саосећање“ или да тај осећај никад у животу нису осетили, па отуд и не знају о чему се ради, а може бити и да се ради о нечем много горем. На читаоцу је да просуди. Такође, треба рећи да овде није реч о пуким „мигрантима“, већ о избеглима из ратом угрожених подручја, јер ти невољници нису ни из беса ни својом вољом породично напустили вековна огњишта, већ су на очајнички чин натерани у циљу спасавања голих живота.

Но, господин Поповић очигледно има проблема и с употребом других речи. Тако, вели да сам „својом визијом српске левице, послао свог ’друга’ Борка Стефановића, српског Ципраса, и целу такву левицу у историју“. Измамљује то осмех, јер понос би испунио груди аутора овог текста да је друга Борка и читаву левицу лансирао у историју пошто би то значило да је нешто озбиљно и историјског значаја направљено. Нажалост, далек пут још предстоји до тога, а Ненад Поповић је зацело мислио на реч „прошлост“, а употребио реч „историја“.

Питање је и откуд дотичноме обавештење да је потписник овог текста одустао од помагања успостављања левице у Србији. Не, господине Поповићу, не ради се „о кратком излету у непознато“, као што као искусан политичар погрешно сматрате, већ тек о загревању за започињање озбиљног и тешког маратона у којем левица нема новца као све друге политичке странке које финансирају богаташи, и у којем, а по вољи Господара Вучића, нема приступ телевизијама с националном фреквенцијом. Ако, пак, неко мисли да нас је то обесхрабрило, онда греши. Наша енергија и издржљивост, те знање и стрпљивост далеко су већи но што претпостављате, па ћемо помоћи левици да поново крочи у историју.

Ненад Поповић, међутим, сматра како му је „несвесно“ упућен „комплимент“ да је Орбанов следбеник и руски миљеник. Вара се и овде, по обичају, јер није уопште ни било дилеме да он то сматра комплиментом. У томе и јесте главни проблем. Тобожња брига „за будућност свог народа“ води опонашању најрђавијих и најнечовечнијих пракси како у јучерашњем тако и у данашњем свету, а то не иде у прилог самом народу, јер рђаво и нечовечно поступање према слабијем и немоћном нарушава људско а тиме и национално достојанство.

Тако је овај самопроглашени евроскептик, али и, по идејном профилу и политичком делању, члан неформалног удружења реакционарних зидара, навео све саме примере из ЕУ и САД како треба зидати зидове и протеривати странце. Виктор Орбан, који се нити стиди нити либи да сарађује с отворено фашистичким Јобиком, а што очигледно, будући да поређење с њим сматра „комплиментом“, ни Ненаду Поповићу није страно, представља срамоту за ову генерацију политичара ЕУ, као и за целу Европу и европску историју.

Нема места задовољству што има и других рђавих примера које је Поповић педантно навео не би ли оправдао и сопствено залагање за рђаво поступање према избеглицама. Наиме, радикално-десничарске праксе којима прибегавају реакционари у ЕУ, САД или у Саудијској Арабији, представљају изазов за саму идеју Европе која би требало да превазиђе пуке континенталне границе и постане најчовечнија и најпрогресивнија политичка заједница. Очигледно је да је ЕУ у овом тренутку светлосним годинама удаљена од вредности које на речима изражава као своје водиље. Отуда и председник Путин подржава Орбана и удружене реакционарне зидаре Европе. Наиме, Европа зидова не може представљати пожељно друштво, већ тек цивилизацијску срамоту, а званична Русија управо то жели. Нажалост, Ненад Поповић је у праву када каже да је он, евроскептик, у овом тренутку много ближи стварности ЕУ од писца ових редака. Заиста, та стварност подсећа на другу половинутридесетих година прошлог века. Ако је ЕУ „родољубаца“ и њихових зидова идеал, то је карикатура која би била смешна да није одвратна.

Напослетку, пошто је ова полемика једном од полемичара досадна, он свакако неће одговарати на следећи зидарски текст.