Само Кина има новац за велике пројекте

 Пруга Београд – Будимпешта и „Јужни ток” не могу се поредити јер су пруге и путеви свуда добродошли, а гас и нафта су много више политика него енергетика. Када је реч о „Јужном току”, проблем је настао због Украјине и сложених односа ЕУ и Русије, али када је реч о прузи, ти сложени односи не постоје. ЕУ и Кина такође одржавају самите, одговара Зорана Михајловић, потпредседница владе и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, на питање да ли је могуће да се наши велики планови са Кинезима заврше неславно као са Русима.

На управо завршеном београдском самиту Кине и 16 земаља централне и источне Европе, Пекинг и земље региона договорили су интензивнију економску сарадњу, што се тумачи као велики кинески продор у овај део Европе. Српски, мађарски и кинески премијер договорили су се о модернизацији пруге Београд – Будимпешта јер је Кинезима она занимљива као пут за превоз робе даље ка великом европском тржишту. Министарка Михајловић је током самита потписала неколико споразума са кинеским колегама, а као највећи успех истиче договор о модернизацији пруге.

Договорили смо се са кинеским премијером да ће се студија са идејним пројектом радити најдуже три месеца, да се после тога завршава главни пројекат и почиње градња која не може да траје више од две године. Рачунам да ћемо за две и по године возом од Београда до Будимпеште путовати за два сата и 45 минута, док сада том пругом путујемо осам сати.

Како ће Србија финансирати овај пројекат?

Нећемо се задуживати, ми то више и не можемо, и то смо и објаснили кинеским партнерима. Рачунамо да ћемо наш део покрити из приватизационих прихода. То је у складу и са договором са Међународним монетарним фондом (ММФ) да новац добијен у приватизацији не дамо у потрошњу, већ да уложимо у пројекте попут овог. Део градње пруге покриће се и из руског кредита.

Ако ће Србија сама финансирати свој део, где су онда ту кинеске инвестиције и заинтересованост? Зашто ће онда на градњи бити ангажоване кинеске компаније? Пруга Београд – Будимпешта није само српски већ међународни пројекат и о моделу финансирања ћемо се договарати са другим државама. Природно је да овако велики пројекат ангажује више компанија, прво, зато што неколико држава учествује у њему, и друго, зато што ми као земља немамо ни технологију, ни опрему, ни знање да то сами реализујемо. Осим тога, ово није само пруга од Београда до Будимпеште, већ би требало да се настави и ка Скопљу, а то захтева знатна средства.

Колико ће коштати српски део?

Између 350 и 400 милиона евра. Наравно, студија изводљивости ће дати последњи суд о томе.

Шта ако се приватизацијом не прикупи довољно новца?

Припремићемо се за разговоре и о другим моделима финансирања, укључујући концесију и јавно-приватна партнерства или комбинацију ових модела. Рано је сада говорити о свим детаљима, јер још нису познати сви параметри.

Кинеска концесија, која се помињала једно време, онда отпада?

Па и о томе се говорило, али ако ми можемо све да платимо, и то не из буџета већ из приватизационих прихода, онда је то  најбоље решење. Али, разговарали смо и да овај пројекат повежемо са њиховом заинтересованошћу за изградњу луке на Дунаву, где би се радило по моделу приватно-јавног партнерство између кинеских компанија и државе Србије, а не кредитирања.

Да би Србија и Мађарска искористиле пругу, она мора бити повезана са другим путним мрежама. Успех овог пројекта зависи и од Македоније, Грчке, из чије луке Пиреј креће кинеска роба ка Европи, зар не?

Зато смо и потписали споразум са Македонијом, док је Кина разговарала са Грчком која прихвата могућност таквог новог коридора 

На прузи Београд – Суботица на једном делу постоји клизиште због којег је и Милутин Мркоњић својевремено одустао од брзе пруге јер се испоставило да би технологија за то била толико скупа да пруга не би била рентабилна. Да ли сте ово имали у виду?

Не знам шта је планирао и радио Мркоњић. Није процену овог пројекта радила Зорана Михајловић, која није стручњак за пруге, већ они који се баве овом облашћу, од наших, преко мађарских, до кинеских института. Не можете очекивати да инфраструктурни пројекти који повезују неколико држава буду исплативи у прве две или три године. Овде није само реч о економији већ о стратешком интересу да се повежу југ и север Европе.

Да ли ће на прузи радити и српски радници будући да Кина увек инсистира на упошљавању својих људи?

Договорили смо се да најмање 50 одсто ангажованих компанија буду српске. Ми сада на постојећим пројектима са Кинезима имамо око 60 одсто српских компанија.

Шта значе споразуми са Ексим банком и Кинеском развојном банком?

Ексим банка је дала кредит за ТЕ „Костолац” пре неколико година, са фиксном каматом од 2,5 одсто. Прва фаза је готова, а сада крећемо са другом: изградња другог блока од 350 мегавата треба да почне следеће године. Кинеска развојна банка помаже државама да процене исплативост пројеката на тржишту и тек онда кинеске компаније улажу новац и постају партнери. Кина досад није хтела да разговара о концесијама или о приватно-јавним партнерствима. Ишла је са врло повољним кредитима, што и јесу тих десет милијарди долара, колико је наменила земљама централне и источне Европе. Међутим, нови фонд од три милијарде долара који је најављен на самиту другачији је, то је први фонд за концесије и приватно-јавна партнерства.

Како ће Србија користити тај фонд?

Кинеска развојна банка ће проценити да ли је неки пројекат исплатив, на пример пут, пруга, железница и одлучивати о улагању. Ретко ко има тај новац да га пласира као што има и као што ради Кина, ни ЕУ то не може да издржи.

Кинеске компаније су најавиле да ће своје погоне градити код Уба?

То је индустријска зона код Уба и општина је дала 132 хектара да пет или шест кинеских компанија ту граде фабрике. Они сматрају да ће запослити 10.000 људи, али  верујем да ће 60 одсто радника бити наши грађани.

Неки се чуде што се Србија определила за сарадњу са Кином, иако економска логика налаже да привлачите новац са места где га има?

Нико нема ту количину новца за инвестирање као Кина. Да се разумемо, поједини пројекти које радимо са Кином неће бити одмах  исплативи, и то је уобичајено за пројекте који су у првом реду стратешки, више него само профитабилни. Ако улажете новац и морате да чекате исплативост, онда морате да будете много финансијски јаки да бисте то издржали, а Европа то тренутно не може, као и ниједна друга држава.

Да ли је Кина још пожељнији партнер ако се зна да овде не долази ни са каквим негативним багажом, да Београду никада није уводила санкције и није тражила, као Русија, да јој се по дампинг цени прода НИС зарад подршке око Косова или „Јужног тока”?

Апсолутно је тако. У послу нема љубави и пријатељства и ја то увек истичем, али је чињеница да Србија са Кином има бољи однос него што га имају многе друге државе.

Како на ово гледа ЕУ?

ЕУ на нас није вршила никакав притисак због сарадње са Кином. Било је више инсистирања када смо радили са Русима јер је ЕУ говорила да морамо да поштујемо трећи енергетски пакет и да ћемо у супротном имати проблема са изградњом „Јужног тока”. Када смо договарали ТЕ „Костолац”, кинеска страна прихватила је да испоштује сва правила ЕУ и зато нема начина да Брисел каже да нешто није урађено по европским стандардима. Осим тога, и ЕУ сарађује са Кином, кинеске инвестиције су по целој Европи. Времена се мењају, велики новац је потребан за велике пројекте – а он долази из Кине. Уосталом, свако жели добар коридор.