Одсјај историје у времену садашњем

Отишао је још један мајстор филмске режије. Још једна легенда. Уметник који је још за живота, деценијама истрајно и увек младићки полетно, створио себи споменике који су постали, не само мађарско, већ трајно европско и светско филмско добро.

 Миклоша Јанча, доктора права (докторирао на Универзитету у Колошвару 1944, а на Универзитету у Будимпешти дипломирао филмску режију) и плодотворног и свестраног филмског аутора, јер био је он и редитељ и сценариста и глумац и продуцент (режирао више од седамдесет документарних и играних филмова), красиле су многе лепе особине. Једна се посебно истицала – ведар дух, с којим се, уз честе ироничне отклоне, издржало ама баш све у оним „вуненим“ временима у којима је стварао нека од својих најбољих филмских дела. Попут: „Црвени и бели“, „Тишина и крик“, „Сјајни ветрови“, „Црвени псалм“ („Златна палма“, 1972), „Људи без наде“, „Одвезивања и везивања“, „Мађарска рапсодија“, „Приватни пороци, врлине јавне“..., из периода највеће Јанчове славе, који се подударао са данима највећих репресија у Мађарској.

 За своје ангажоване и у свету препознатљиве филмове умео је да каже како су они „само игра мог верног сценаристе Ђуле Херњадија и мене“, али је гледаоцима увек било јасно да су они много више од игре.  Јанчови филмови су били и остали својеврсни упитник савести интелектуалаца. Тематски представљају чак огроман простор за истраживање механизама друштвених сукоба, док визуелно казују о специфичном ауторовом филмском језику у којем је барокно богат рад камере најчешће добијао улогу драмског лица који својим покретима хипнотише. Јанчо је давно ставио на знање да га пре свега занима садашњица и одсјај историје у времену садашњем, дуел између снаге и поноса, џелата и жртве, борба против понижења, али и човековог отуђења током историје. И то без патетике и без гротеске. Само са модерним, минималистичким изразом, интригирајући публику суштинским егзистенцијалистичким питањима.

 Последњи пут сам Миклоша Јанча са својом чувеном лулом у руци, срела пре десет година док је председавао жиријем 45. солунског фестивала, гледао и награђивао дебитантске филмове и у интервјуу за „Политику“ о младим ауторима рекао и следеће: „Неки од њих су прави мајстори филмске режије, али мотиви за снимање филмова код њих су другачији. Ми смо некада желели да мењамо свет, а они као да једино имају жељу да се свету прикључе. Без побуне.“.

 Приликом тог солунског сусрета, забележено је доста тога и о пријатељима Ангелопулосу и Пинтилијеу, о дружењу са Душаном Макавејевим за кога је тада рекао да га познаје читав живот, „још од када је Душан био млади геније“,о томе да није много марио за француске уметничке филмове, а за Годарове јесте. На страницама „Политике“ остало је забележено и његово сећање на професорске дане на Харварду – „Тамо студирају богаташка деца чија је пословна судбина углавном унапред чврсто одређена, па су им моја предавања о режији заправо била још један лепи хоби“, али и његов став о томе шта је донело уједињење Европе – „Генерално, личност је изгубила идентитет. Изгубио се идентитет породице, земље...“.

 Резимирајући, тада у својој 83. години, свет око себе Миклош Јанчо је за „Политику“ још рекао: „Видите, када смо ми били млади редитељи, оно што смо имали била је нада. Нада да ће се друштво око нас мењати, да ћемо живети у бољем и праведнијем свету. Сада радим мале филмове, сваке године кратки филм са укусом ироније. Слава без наде. Тако је то.“.

 У годинама после нашег солунског сусрета, Миклош Јанчо је поново стигао и до Палића (2007) да коначно лично прими награду „Александар Лифка“ коју је освојио још 2000. и представи филм „Ед је сласно јео“. Супруг редитељке Марте Месарош, отац четворо деце (усвојио је Мартиног сина и дао му своје презиме) и даље је снимао, док год га није савладала болест. Не бих се изненадила да је и смрт у својој 93. дочекао са запаљеном лулом и ведрог духа, спреман за поновни сусрет са својом филмском браћом Антонионијем, Бергманом, Ангелопулосом... Тамо негде на звезданом небу.

Дубравка Лакић