Стратегија за повратнике из земаља ЕУ

Недавно усвојеном Стратегијом о реинтеграцији повратника, којом је учињен важан корак ка стављању Србије на „белу шенгенску листу”, предвиђено је формирање неколико регионалних центара за њихов прихват, али средства за ту намену још нису одвојена. Зоран Пањковић, координатор Канцеларије за реадмисију у Министарству за људска и мањинска права, каже да још није могуће предвидети колико ће држављана Србије у одређеном временском интервалу бити враћено у земљу, што значи да се не зна ни број оних којима је помоћ потребна.

Главну улогу у спровођењу Стратегије о реинтеграцији повратника имаће, како објашњава Пањковић, Комесаријат за избеглице, у сарадњи са другим министарствима (унутрашњих послова, рада и социјалне политике, за људска и мањинска права, спољних послова, здравља, образовања и др.). Као кључна тела за координацију државних органа, локалне самоуправе и других учесника у интеграцији повратника предвиђени су Савет за интеграцију повратника и тим за имплементацију Стратегије. „Свако министарство чија је активност предвиђена Стратегијом сачиниће сопствене акционе планове у којима ће бити јасније и прецизније предвиђена буџетска и друга средства потребна за реализацију послова у овој области”, истиче он.

Стратегија, према речима Пањковића, „доноси дуже време очекивани адекватан одговор државе на питања интеграције повратника на основу споразума о реадмисији”, који се, примењује од 1. јануара 2008. године. Стратегија систематски регулише реинтеграцију како би се држављани Србије, по повратку у матичну државу, успешно укључили у домаћу средину после (често вишегодишњег) нелегалног боравка у земљама Европске уније.

Према проценама Савета Европе од пре шест година, у земљама западне Европе илегално борави између 50.000 и 100.000 српских држављана.Пањковић каже да ти подаци нису прецизни и да искуство показује да у таj број често улазе и мигранти са подручја СФРЈ и неке друге категорије чији се повратак у Србију не очекује.

„После потписивања јединственог споразума, односно почетка његове примене, у Србију је присилно враћено нешто мање од хиљаду људи, а процењује се да је број оних који су се „добровољно” вратили на захтев државних органа земаља ЕУ два до три пута већи”, каже Пањковић. У протекле три године међу повратницима највише je Рома (око 70 одсто) затим следе Бошњаци-муслимани, Срби и остали. Највише људи је враћено из Немачке, Швајцарске и Шведске.

Данило Ракић, из невладине организације „Група 484”, који је, како каже, аутор прве верзије Стратегије, тврди да не постоје прецизни подаци о броју повратника из западних земаља у Србију од 2000. године. Збрајањем захтева за депортовање који су упућени нашим властима и добровољних повратника, вероватно је реч о око 40.000 људи, „за које постоји статистички траг”. Ова невладина организација има сазнања да је МУП Србије од 2000. године из западних земаља добио нешто више од 25.000 захтева за депортовање држављана Србије који су у тим земљама боравили без важећих докумената. Поред тога, преко Међународне организације за миграције враћено је још 13.000 људи.

Ракићнаглашава да се споразуми о реадмисији не односе на оне који су се повиновали захтевима тамошњих власти да напусте земљу (како не би били присилно враћени) већ на оне који би требало да буду присилно депортовани, а којима те земље дају и стимулацију да би се вратили у Србију. Тако Немачка, из које, рецимо, има највише добровољних повратака, исплаћује за ову намену, према Ракићевим речима, хиљаду евра по породици, док Холандија даје седам хиљада евра по породици.

Пре јединственог споразума са ЕУ, за коју је реадмисија један од основних механизама за спречавање ширења илегалних миграција, Србија је као самостална држава, али и у претходној заједници са Црном Гором, потписала 15 билатералних споразума са 17 земаља.