Пошто кило сајта и портала

Колико кошта израда сајта? – питање је које се недавно често постављало у овдашњим медијима, али и међу обичним грађанством. Медији су ово питање постављали и стручњацима, трудећи се из петних жила да кроз одговоре квантификују колико је који министар „заврнуо државу”.

Пре неколико месеци, сазнали смо да Министарство животне средине, рударства и планирања простора, са Оливером Дулићем на челу, плаћа израду сајта (www.ekoplan.gov.rs) 26.000 евра. Процедура је испоштована – тендер, три понуђача и најнижа цена од 26.000 евра је прихваћена.

Као по команди, медији су листом реаговали на сумануто трошење наших пара, али проблем је сложенији него што се чини.

Да би се разговарало о „суманутој своти” потребно је да се зађе у техничке захтеве према којима се и формира цена израде било ког сајта. Јер, са техничке и безбедносне стране компликованом сајту америчког Пентагона свота од 26.000 евра је „црно испод нокта”– јасно је и лаику.

Спорни домаћи сајт је жив и може се лако проценити колико би његова израда коштала. На конференцији сазваној поводом покретања сајта званичници министарства оправдали су трошење новца напредним технологијама. Наведене напредне технологије („сајт је урађен у напредном програмском језику ЦМС и има две базе података”) биле су увреда за интелигенцију оних грађана Србије који се иоле разумеју у израду интернет-презентација. Данас нема сајта који се не израђује у ЦМС-у, што је скраћеница од система за управљање садржајем на сајту (Content Management System). Базе података су термин који је јаснији – у њих се смештају подаци (садржај), које ЦМС „баца” на страницу, када посетите сајт. Можда је мало неадекватна паралела, али те речи званичника се своде на опис попут „овај аутомобил има волан и мотор на бензин на оба предња точка, па је зато толико скуп”.

Други случај је још занимљивији. Бивши министар трговине Милосављевић надмашио је министра Дулића за три хиљаде евра у плаћању израде сајта. Све остало је готово иста прича – тендер, понуђачи... Али, овога пута не знамо ни трунку од захтевности тог сајта (јер није пуштен у рад), осим невештих речи „да није у питању сајт, већ портал”. 

Тачан одговор на питање колико кошта израда сајта не може да буде исти као одговор на пијачно питање „Пошто кило кромпира?”. Технички захтеви диктирају цену, па дизајн сајта може да кошта и пет хиљада евра, а где су програмери...

Нека су поменути сајтови напреднији, компликованији, и безбедносно сигурнији од сајта Пентагона – важнија питања јесу за кога су они намењени и зашто се то чини сада.

Министарство трговине усред кризе покреће пројекте који нису неопходни да се, рецимо, утиче на разне монополе на пољу трговине, о којима извештавају скоро сви у Србији. Да се разумемо, идеје за те сајтове су добре, без спорења, али не у овим условима. Јер, кућа се гради од темеља, а о напредним државним интернет-сервисима можемо да разговарамо као о крову те куће – тек кад имамо кориснике у Србији који ће умети да их употребе и од тога имати корист (макар само кроз убрзање свог посла).

Ако је „циљна публика” ових сајтова Европска унија, тек онда нисмо на добром путу. Онда у Европу идемо са „фенси” налицканим оделом и са краватом прелепих боја, испод којих имамо поцепане гаће, смрдљиву мајицу и рупе на чарапама.

* Аутор је главни и одговорни уредник „Света компјутера”