Отац рокенрола и даље „праши”

Ко барем једном није одсвирао композицију „Johnny B. Goode”дефинитивно се не може сматрати правим рокером. А када „Џонија” засвира Чак Бери, њен творац и „отац рокенрола”, знајте да сте на самом извору музике која шест деценија на ноге подиже и најуморније.

Рођен у Сент Луису као Чарлс Едвард Андерсон Бери, врло рано је показао интересовање за музику – први наступ имао је још 1941 – мада се није клонио ни других „активности”. Тако је током школовања, а и касније, у неколико наврата пребирање по жицама морао да замени – „хлађењем” у затворској ћелији.

Као музичар који тек тражи себе, био је под великим утицајем чувеног блузера Ти Боун Вокера, нарочито када је реч о свирању на гитари. Радио је по ноћним клубовима са Џонијем Џонсоном градећи сопствени стил. Преломни тренутак збио се 1955. када је у Чикагу срео Мадија Вотерса који га је препоручио власнику грамофонске компаније „Чес”. Пут ка успеху био му је широм отворен.

Објашњавајући једном приликом своју свирку, написао је: „Знатижеља ме натерала да у репертоар, намењен углавном црној публици, укључим доста композиција 'белог кантри' стила. Публика се питала: које овај 'народњак'? У почетку су ми се смејали а онда су почели да прихватају такву музику, уживају у њој и траже још више”.

Бери је знао и како да ритам и блуз учини прихватљивим за генерацију која је надирала, уграђујући га у саме корене рокенрола и обогаћујући текстовима који су директно „гађали” тинејџере. И све поменуто уз специфична сола на гитари. Тако су у раздобљу од 1955. до 1958. настале песме које нико ко се потом ухватио рокенрола није могао да заобиђе: „ Maybellene”, која је издата у милионском тиражу,затим „Roll Over Beethoven” и „Rock and Roll Music”, обе каснији хитови легендарних „Битлса”, или већ поменута – „Johnny B. Goode”.

Све ово није значило и крај за повремене Беријеве несугласице са законом и потоњим боравком иза решетака. Али ништа није могло да утиче на његову популарност и углед међу колегама. Његови концерти увек су доносили нешто ново. Да би их учинио интересантнијима, измислио је чувени „пачији ход” и скакутање по бини на једној нози. Овакви трикови, поред непоновљиве свирке, убрзо су постали Беријев заштитни знак. Свирао је онима који су били сентиментално везани за музику педесетих, али и млађима, жељним да на делу виде „оца рокенрола”.

Да има шта да каже показао је и 1972. када је објављена концертна верзија композиције „Мој динг-а-линг”, трећеразредна песмица коју је Бери вешто упаковао у свој карактеристичан стил што је мало кога оставило равнодушним. Такође, није било рокера који није пожелео да се, барем на тренутак, нађе са њим на бини, пред публиком.

Данас, Бери је – институција. Мање су при томе важни детаљи попут скулптуре са његовим ликом, високе 2,4 метра и подигнуте недавно у Сент Луису, сусрета очи у очи са председником САД, или чињенице да су његови снимци својевремено послати у свемир као један од најбољих примерака стваралаштва Земљана.

Беријева музика доспела је до срца младих, и оних који се тако осећају, и у најудаљенијим деловима наше планете и, што је далеко важније, покренула их да се и сами огледају у „најгласнијем изражавању људских осећања”.

Међу првима је увршћен у „Дворану славних рокенрола”. Још увек је активан. Свира средом у једном клубу у Њу Орлеансу.

А сутра прославља 85. рођендан.

-------------------------------------------------------------

Само да је „Гибсон” гитара уз њега

Бери се није претерано трудио да наступе увек одржи на неопходно високом нивоу. На турнеје је кретао наоружан само својом „Гибсон” гитаром, а на лицу места би изнајмљивао локалне свираче као пратњу. То је, неретко, давало лош резултат, али већ сама чињеница да су посетиоци могли у своје дневнике да убележе да су гледали уживо Чака Берија била је довољна да ретко ко са тих свирки оде незадовољан.