Између ЕУ, Русије и аутархије

Којим путем Србија у будућности треба да крене, ако Косово буде признато од већине чланица ЕУ? Наговештај овог признања код дела наших сународника изазива емотивни одговор: ако ЕУ призна Косово, онда Србија треба да одустане од жеље да постане чланица ЕУ. Овај одговор је заснован на инату, а не на разборитом сагледавању његових последица. Наиме, пре него што било ко одговори на питање о будућем усмерењу Србије, како друштва тако и државе, морамо се упознати са постојећим изборима и њиховим последицама. Три су могућа избора пред Србијом: 1. чланство у ЕУ са или без Косова; 2. аутархична или "неутрална" Србија; 3. руска губернија.

До сада је преко две трећине грађана подржавало чланство у ЕУ. Предности овог избора су очигледне: коришћење европских фондова за неразвијене чланице, улазак на велико тржиште рада, роба и капитала, могућност путовања у шенгенској зони без препрека, учествовање у европској породици нација коју Срби осећају својом. Сем тога, постоје и не тако очигледне предности чланства у ЕУ: а) постепено приближавање испуњавању вишевековне тежње Срба да достигну вредносне и материјално-техничке стандарде западне Европе; б) ако Србија остане ван НАТО, онда је чланство у ЕУ, без обзира на губитак дела суверенитета, једина ефикасна одбрана од посезања за њеном територијом када Косово постане независно; ц) као чланица ЕУ, Србија би имала веће шансе да се бори за очување и унапређивање права Српске Републике у БиХ.

ДСС је до сада јасно подржавала будући улазак Србије у ЕУ. Како признање независности Косова од стране већине чланица ЕУ постаје све извесније, ДСС почиње да се двоуми о пожељности европског пута Србије. Чини се да је логика следећа: ако ЕУ призна Косово, ми нећемо у ЕУ да бисмо казнили овако неправедно поступање према нама. Према писцу ових редова, овакав потез би више казнио Србију но ЕУ. Наиме, док је ЕУ стало да на Балкану нема проблема међу балканским нацијама, па и, следствено, до укључивања свих држава Балкана у ЕУ, дотле њен опстанак није везан за прикључење било које од њих. Србији, међутим, сам опстанак у будућности може бити угрожен у случају да се не придружи ЕУ.

Ако Србија није чланица ни НАТО ни ЕУ, могла би постати циљ додатних територијалних претензија суседа који би се налазили у поменутим организацијама, или самих организација. У томе је највећа слабост другог решења. Србија би безбедносно остала крајње рањива, као што је уосталом и до сада била. Уз све то, Србија би морала да нађе друге привредне партнере, иако је управо ЕУ до сада била главни привредни партнер Србије. Да ли је она спремна на такво преусмеравање својих привредних капацитета?

Напослетку, решење СРС за будућност Србије јесте – руска губернија (провинција). Ово решење подразумева заинтересованост Русије да Србија постане руска губернија и заинтересованост већине Срба да Србија постане тек једна управна област Русије. Ниједно није вероватно. Наиме, Русија би тешко могла бити заинтересована да због Србије улази у непријатељске односе са ЕУ. Великим силама су увек важнији односи са другим великим силама но са маленим клијентима. Ако би Русија прихватила чланство Србије у Руској Федерацији, то би значило и прихватање обавезе да војно штити Србију. Није вероватно да би се Русија обавезивала на тако нешто, тим пре што има веома негативно искуство са Србијом и Српском током 1990-их када је вођство босанских Срба пркосило вољи како Милошевићеве Србије тако и Русије.

Српски клијент би, пак, сасвим сигурно био непослушан и сутра као што је био јуче, а на руске војнике у Србији не би гледао с одушевљењем. Он, заправо, не би схватао да више није независан, те да је само управна област Русије која слуша заповести из Москве. Интереси ове били би, разумљиво, увек испред интереса Београда.

Да ли је то оно што већина Срба жели? Извесно не. Према томе, овај предлог је крајње нереалан, а парадокс је да су га смислили они који се хвале својим национализмом. Чини се да не схватају да би национална независност постала нешто недостижно за Србе. Осим тога, да ли се праве да не увиђају да би Косово свакако остало под управом НАТО, тј. независно од Србије?

Напослетку, Русији би вероватно више одговарало да има још једног искреног, па макар и малог пријатеља и благонаклону земљу у ЕУ која би јој, заједно с другим блиским државама, олакшавала општење са ЕУ, но што би јој одговарала једна антизападна Србија која би је уваљивала у невоље са Западом.

Закључак се намеће: избор ЕУ, без обзира на судбину Косова, зацело је најмање лош за будућност Србије.

Асистент на Филозофском факултету у Београду