Вук и овце

Последњих година, током релативно честих боравака у Србији, пратим развој два противречна процеса.

С једне стране повећана је љубазност на коју човек наилази у градским и државним институцијама, у продавницама и ресторанима, пошти и банкама, док је, с друге стране, међу људима уопште, све већи пораст нетрпељивости ( и то не само у возилима градског превоза) према свима, посебно према онима који се на било који начин разликују.

Та два процеса, у ствари, требало би да се допуњују, односно да повећана љубазност проистиче из ублажене нетрпељивости, али на неки чудан начин наши људи су успели потпуно да раздвоје та два процеса, што значи да лако може да се деси да вас неко једном руком мази, а другом млати где год стигне.

Моји београдски познаници стално понављају да је моја тврдња о повећаној љубазности најобичнија илузија, али упркос таквом њиховом ставу и даље сам уверен да је у тзв. јавном сектору код нас дошло до великих промена.

У банкама и поштама влада ред и стрпљиво се чека. Нема више гужви око шалтера и знатижељаца који су вам преко рамена читали ваше документе и полугласно бројали паре које су вам стигле на жиро-рачун. Та промена, ма колико могла некоме да делује крајње безначајно, заправо је потврда да су и друге, озбиљније и знатно дубље промене, такође, могуће у нашем друштву.

Друга појава, пораст нетрпељивости, најава је, нажалост, могућег развоја низа других последица, укључујући сукобе између разних мање или више маргиналних група, нападе на неистомишљенике и на припаднике „видљивих мањина”, и жигосање свих оних који, једноставно речено, мисле или се понашају мало другачије. Жигосање је посебно занимљиво, поготово онда када се претвара у апсурд или контрапоруку.

На пример, свако ко каже да је лепо или добро или мирно живео током шездесетих и седамдесетих година у Србији ризикује да буде жигосан као лош Србин. Практично испада да је добар Србин само онај који није имао срећно детињство, јер како је било који Србин, велик или мали, могао да буде срећан у време када је Тито био жив?

Нетрпељивост је, верујем, типична појава у срединама у којима се бежи од суочавања са самим собом већ се кривица за све баца на друге. То је типичан став човека који каже: „Не знам шта је са свим овим људима, нико неће да разговара са мном”.

Тај исказ требало би да гласи: „Не знам шта је са мном, нико неће са мном да разговара”. Међутим, лакше је оптужити друге него суочити се са собом и признати да нисмо онолико савршени колико мислимо да јесмо. Став о томе да је неко увек жртва је, у ствари, својеврсно бланко оправдање за давање разних изјава и тумачења, односно за затварање очију пред разним негативним појавама у друштву.

Но, то су већ велике теме које ће, будући да се не решавају у потпуности, постајати све већи терет за савремено српско друштво. Нетрпељивост о којој говорим одиграва се на знатно ужем, каткад крајње личном плану. Рецимо, ако у разговору поменете неку личност из јавног живота у Србији, лако се може десити да ваши дотадашњи саговорници једноставно одбију даље да разговарају или да слушају ваше аргументе. Раније смо сви јадиковали што нам није допуштен слободан говор, а сада не могу да се отмем утиску да би многи радо донели прописе који ограничавају слободу говора.

Е, ту си већ у праву, кажу ми моји београдски познаници, а неки од њих чак помињу списак људи којима би требало забранити да говоре у јавности. Ти ниси стално овде, кажу ми, и не можеш да појмиш коју количину смрада и отрова ти људи излучују у средствима информисања.

А најгоре од свега, додају они, јесте чињеница да се тзв. демократске снаге устручавају да одговоре на прави начин, у страху да би то навело неке од њихових присталица да престану да им пружају подршку.

Тај став, према којем треба избегавати сваку „мутну” ситуацију, трећа је компонента на коју обраћам пажњу током боравка у Србији. За разлику од две поменуте, ова се не мења и управо та њена непроменљивост је оно што је претвара у једну од највећих кочница у развоју српске политичке сцене. Типичан пример настојања да сви буду задовољни су изјаве типа: „Дајем подршку геј паради, али не подржавам геј популацију саму по себи” или „Није тачно да имам нешто против Рома (или Јевреја или било кога другог), ја чак имам једног Рома (или Јеврејина или било кога другог) међу својим пријатељима”.

Да, тако је најлакше. И вук је сит, и овце су на броју. И стално постају све веће овце.