Само секунда за 97 година...

Од нашег специјалног извештача
Берлин, 17. августа – Веровали или не у последњих 97 година откад постоји Међународна асоцијација атлетских федерација (ИААФ) и откад се званично воде светски рекорди, све досадашње генерације спринтера успеле су да начине напредак од само једне (и бројем 1) секунде.

Први светски рекордер на 100 м под јурисдикцијом ИААФ, што подразумева прецизно одређене услове за такмичење и постизање светских рекорда, био је Американац Доналд Липинкот, олимпијски шампиона са Игара у Стокхолму 1912. на којима је Србија дебитовала на олимпијској сцени. Липинкот је свој рекорд поставио 6. јула, а 97 година касније, и нешто дана приде, 16. августа, Јусеин Болт је претрчао 100 метара за 9,58 секунди.

У Липинкотово време и све до 1976. године резултати су се мерили ручно, штоперицом. Да је и јуче на Олимпијском стадиону у Берлину неко мерио штоперицом време новог светског рекорда морао би да га, по некадашњим правилима, заокружи на вишу десетинку – 9,6 секунди.

Чак 66 пута постављани су и изједначавани светски рекорди, рачунајући и почетни Липинкотов и „завршни” Болтов, а најдуже се чекало да падне Хајнесов рекорд са Олимпијских игара у Сијудад Мексику 1968. – пуних 15 година.

У Мексику резултати су мерени електронски па је остало уписано да је Хајнес претрчао 100 м за 9,95 секунди, међутим у књизи рекорда његов резултат се води као 9,9 секунди (до 5 стотинки се заокружавало на „доле”, а од 6 стотинки на „горе”). Хајнесових 9,9 до 1976. године изједначили су што ручно мерено, што електронски Американци Харт, Робинсон, Вилијамс (4 пута) и Гленс (2 пута), Кубанац Леонард и Јамајчанин Квори.

Од сезоне 1977. укинута је могућност да ручно мерени резултат конкурише за светски рекорд и светске ранг-листе, јер рука је, ипак, мање поуздана од електронике.

И кад се очекивало да ће Хајнесов рекорд срушити млади и брзи Карл Луис, то је пошло за руком његовом клупском другу из Санта Монике Калвину Смиту, који је као и Хајнес постигао светски рекорд на великој надморској висини (изнад 2.000 м) на којој је ваздух разређен и пружа мањи отпор.

Луис никада није хтео да трчи на великој надморској висини и до светског рекорда (9,92) дошао је тек 1988. и то у трци у којој је био други.

Било је то на Олимпијским играма у Сеулу када се Канађанин Бен Џонсон спустио чак испод границе од 9,80 секунди. Радовао се непуну ноћ, јер је пао на допинг контроли. Луис, који је проглашен најбољим атлетичаром 20. века, на Светском првенству у Токију 1991. још једном се уписао у листу светских рекордера – са 9,86 и опет на нивоу мора. Владавина америчког спринта завршена је рекордом Мориса Грина 1999. године у Атини, првим признатим резултатом испод 9,80 секунди (9,79). Он је надмашен 2005. за две стотинке, такође у Атини, али на потпуно реновираном Олимпијском стадиону. Нови рекордер постао је Јамајчанин Асафа Пауел најавивши еру доминације спринтера са Јамајке.

Пауел је још два пута изједначавао свој светски рекорд (9,77), а прошле године експлодирао је Јусеин Болт и у три трке – у Њујорку (9,72) и Пекингу (9, 69) и јучерашњом у Берлину ту доминацију претворио у страховладу...

-----------------------------------------------------------

Људске могућности искоришћене 99 одсто...

Прошле године, уочи Олимпијских игара у Пекингу Француски институт за биомедицинска истраживања у спорту, објавио је резултате истраживања својих стручњака који су анализирали око 3.500 светских рекорда постигнутих у атлетици, пливању, бициклизму и дизању тегова од 1896. године и Првих Олимпијских игара у Атини.

Закључак је, упрошћено речено, да су спортисти у већини спортова и дисциплина „утрошили” чак 99 одсто људских могућности, а у некима и 99,7 одсто.

(/slika2)Тренд напретка светских рекорда био је осамдесетих година прошлог века и њиховим крајем је потпуно опао и, мада то нигде није речено, лако га је повезати са „перестројком”, сломом хладног рата који се једнако жестоко, као у политици, водио и у спорту, рушењем Берлинског зида и падом социјализма.

Огромна средства коришћена су у земљама источног блока, пре свега у Демократској Народној Републици Немачкој, да се уз помоћ науке у најширем смислу те речи побољшају спортски резултати и тај новац није улудо утрошен. У „краљици спортова”, поготово у женској конкуренцији, већина светских рекорда из осамдесетих је и даље на снази и – тешко да ће ико успети да их ускоро сруши. Уосталом француски научници упозоравају: људско тело не може више ни брже ни јече ни даље.

Јамајчанин Јусеин Болт не мисли тако, или је у физиолошком смислу, потпуни изузетак, готово „ванземаљац”...

Било како било француски научници сматрају да ће и пре половине овог века међународне спортске федерације морати да одреде нове критеријуме, односно нове мере за изражавање светских рекорда. Тако они предвиђају да би се у спринту, дакле у трци на 100 метара, око 2050. године рекорди мерили у хиљадитим деловима секунде, а не као данас у стотим. Маратонци би трчали и за стотинке, док им се данас резултати мере у часовима, минутима и секундама. У бацањима и скоковима прешло би се на милиметре (микрони засад не долазе у обзир), а дизачима тегова велики значај могао би да има сваки грам...

Наравно, постоје могућности да се резултати унапреде, чак иако су људске могућности потпуно исцрпљене. Учинили су то пливачи „технолошким допингом”, новим оделима која су последњих година доносила нове светске рекорде у безмало свакој трци. Међутим, ФИНА их је недавно укинула и наредне сезоне пливачи ће морати да се уздају само у се и у своје кљусе, па макар чекали на нове рекорде док се не уведе и трећа децимала у мерењу резултата.

Живко Баљкас