Страх од остављања

Да ли то што не­ко по­же­ли да бу­де сам, а не са во­ље­ном осо­бом, зна­чи да је не во­ли до­вољ­но? Ка­ко то да не­ки љу­ди осе­ћа­ју по­тре­бу да по­вре­ме­но бу­ду са­ми и он­да ка­да сна­жно во­ле?

Са­мо­ћу је по­треб­но раз­ли­ко­ва­ти од уса­мље­но­сти, од не­за­до­во­ље­не же­ље да бу­де­мо са не­ком осо­бом или осо­ба­ма ко­је су нам ва­жне. На­жа­лост, све је ви­ше љу­ди ко­ји осе­ћа­ју уса­мље­ност и он­да ка­да ни­су са­ми, ка­да су окру­же­ни дру­ги­ма ко­ји им емо­ци­о­нал­но ни­су ва­жни.

По­тре­ба за са­мо­ћом ле­жи у то­ме што са­мо­ћа има од­ре­ђе­не пси­хо­ло­шке функ­ци­је. Мно­ги се мо­гу опу­сти­ти до кра­ја и за­и­ста од­мо­ри­ти са­мо он­да ка­да су са­ми.

Са­мо­ћа је при­ли­ка да се бу­де у кон­так­ту са со­бом, са сво­јим мен­тал­ним про­це­си­ма, са ми­сли­ма, осе­ћа­њи­ма, се­ћа­њи­ма, ма­штом. Са­мо­ћа омо­гу­ћу­је усме­ре­ност на се­бе, та­ко да он­да не­ки љу­ди по­чи­њу да бо­ље осе­ћа­ју сво­је те­ло.

Иако мно­го го­во­ри­мо о тим­ском ра­ду, ипак је нај­ви­ше оних си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма чо­век ра­ди сам та­ко што се кон­цен­три­ше на од­ре­ђе­ни за­да­так. По­зна­ти аме­рич­ки пси­хо­лог Ми­хаљ Чик­сент­ми­ха­љи је ис­та­као да она де­ца ко­ја раз­ви­ја­ју спо­соб­ност да са­ма уче и ра­де, би­ло да из­др­же са­мо­ћу би­ло да се та­да при­јат­но осе­ћа­ју, има­ју нај­ве­ће шан­се за успех у жи­во­ту. Да­лај-ла­ма је сва­ко­ме пре­по­ру­чио да у то­ку да­на бар два­де­сет ми­ну­та бу­де у са­мо­ћи.

Љу­бав­ни про­блем на­ста­је ка­да онај ко во­ли же­ли да во­ље­на осо­ба стал­но же­ли да бу­де са њим. За­то он ње­ну же­љу да се оса­ми до­жи­вља­ва као од­ба­ци­ва­ње, као га­ше­ње љу­ба­ви. Ка­да схва­ти да во­ље­на осо­ба же­ли да ње­го­вом дру­штву прет­по­ста­ви са­мо­ћу, парт­нер се увре­ди, осе­ти страх од гу­бит­ка љу­ба­ви и љу­бо­мо­ру као што то чи­ни ма­ло де­те ко­је је на ни­воу „љу­ба­ви-па­жње”.

Та­да де­те (или „уну­тра­шње де­те” у од­ра­слој осо­би) ми­сли да је осо­би ва­жно са­мо оно што тог тре­нут­ка гле­да. Ње­го­ва ло­ги­ка је сле­де­ћа: ка­да ме ма­ма гле­да, она ме во­ли. Ка­да ма­ма гле­да бра­та, во­ли ње­га, а ме­не не во­ли. Мо­рам не­што учи­ни­ти да при­ву­чем па­жњу, да на­те­рам ма­му да гле­да са­мо ме­не.

И од­ра­сли ко­ри­сте раз­ли­чи­та по­на­ша­ња да би при­ву­кли па­жњу во­ље­не осо­бе и сма­њи­ли осе­ћа­ње гу­бит­ка љу­ба­ви и љу­бо­мо­ру. По­твр­ђу­ју­ћи им љу­бав, њи­хо­ви парт­не­ри се ком­про­ми­сно оса­мљу­ју у дру­гој вре­мен­ској зо­ни: ле­жу­ћи не­што ка­сни­је или уста­ју­ћи не­што ра­ни­је.

Као што ма­ло де­те мо­ра да пре­ва­зи­ђе свој кон­крет­ни на­чин раз­ми­шља­ња и да на­у­чи да га ма­ма во­ли и ка­да га не гле­да, да то што је ма­ма уме­сто да оста­не са њим код ку­ће оти­шла на по­сао ни­је знак да га не во­ли, та­ко то тре­ба да на­у­че и „од­ра­сла де­ца”. Уме­ре­на са­мо­ћа ни­је знак по­вла­че­ња из од­но­са и сма­ње­ња љу­ба­ви. То је на­ви­ка ко­ја се фор­ми­ра још у де­тињ­ству. Иако на пр­ви по­глед не из­гле­да та­ко, са­мо­ћа и љу­бав ипак иду за­јед­но.