МИША ЂУРКОВИЋ

Када сам у марту 2005. писао текст о потреби што ранијег доношења новог устава, тврдио сам да нерешен статус КиМ није препрека за то. Ако постоји консензус политичких актера да се не одричу јужне покрајине онда нема препрека да се то прецизира у уставу. Том приликом сам узгред поменуо идеју да се слично члану 23. Основног закона СР Немачке из 1949, чак и у случају наметања независности од стране западних актера, овај део територије Србије може третирати као привремено отуђен, са јасном намером да се кад-тад поврати под фактички суверенитет државе Србије.

Оно што је била узгредна идеја изнесена пре свега као аргумент представљен у сврху ојачавања српске преговарачке позиције, пре него што су стварни преговори почели, изгледа да ће сада бити на неки начин реализовано у новом уставу. То међутим отвара огроман број питања на која треба да нам одговоре они који су ту идеју усвојили и претпостављам разрадили.

Прво питање је зашто се позиција КиМ премешта у преамбулу? Преамбула је декларативни а не нормативни део устава. Да ли ће КиМ уопште бити помињан у нормативном делу? Како? Шта то значи ако не буде?

Ако се заиста деси сценарио наметнуте независности КиМ, са унилатералним признањима од стране великих сила, како се то сада често најављује, како ће се Србија практично односити према свему томе? Да ли помињање у преамбули има само декларативни карактер прања савести, или има програмски, обавезујући карактер за садашње и будуће генерације? Ако је у питању ово друго шта то конкретно значи? Хоћемо ли прекинути дипломатске односе са свим државама које признају независност КиМ? Како ће изгледати наши мултилатерални дипломатски односи? Хоће ли наш представник бити обавезан да напусти сваки састанак ММФ-а, Светске банке, организације регионалне сарадње итд. на коме се појави представник државе Косово? Како и када тачно мислимо да се КиМ поврати? Добровољним плебисцитом грађана Косова или оружаном силом? Којим снагама? Хоће ли се свако српско дете од колевке спремати за војску и учити да је то обавеза Срба а Срби ће се, као што су се Јевреји вековима поздрављали са "До виђења у Јерусалиму", поздрављати са "До виђења у Приштини"? Хоће ли свака српска мајка имати обавезу да роди по пет Обилића да се спремају за то? Какве су последице таквог програма по унутрашњу економску, социјалну, безбедносну и демографску ситуацију? А по међународни положај и прикључење у ЕУ?

Даље, шта ћемо са Албанцима на КиМ који тренутно чине 95 одсто становништва? Да их протерамо? Оружано победимо и држимо у покорности? Убедимо да се добровољно прикључе Србији? Шта ће та трајна претензија Србије значити за њих? Како ће се односити према преосталим Србима. Неће ли то подстакнути њихову даљу демографску и просторну експанзију према опустелим просторима југа Србије?

Ако нам политичка елита одговори на ова питања (било како) доказаће да су озбиљни државници са некаквом стратегијом. Ако међутим не одговоре и ако је тачно да са уставом журе да би се избори одржали пре признања независности, а фактички беже од великог проблема и преносе га будућим генерацијама у најгорем виду, онда су они...

Научни сарадник Института за Европске студије