ДРАГАН ЂУРИЧИН

Устав је уз територију, грађане и власт (економску, извршну и судску) једна од конституената класичне државе. Цео 20. век је прошао у тестирању два идеолошка модела који су интересима грађана приступали на радикално различите начине. Тестирање капитализма (политичка демократија и приватно предузетништво) и социјализма (једнопартијски систем и колективна својина) показало је не само супериорност већ и одрживост капиталистичког модела у односу на социјалистички модел. Пад зида у Берлину 1989. године симболично је означио идеолошку победу капитализма и претварање биполарног света хладног рата у монополарни свет глобализације.

У глобалном свету није више битно где се налазите већ с ким сте у вези. Државе које то нису разумеле налазе се у великим проблемима.

Данас је Србија бивша југословенска република и бивша социјалистичка привреда. Транзиција према капитализму још није завршена тако да је привреда која је на нижем нивоу активности од предтранзиционе привреде у прилично раштимованом стању. Отуда и питање које се природно намеће: каква треба да буду економска упоришта новог устава у одсуству кумуланте развоја?

Мисија државе је остала иста, да опстане и просперира. За одржање поменуте мисије потребна је нова визија развоја која треба да онемогући да геополитичка катаклизма и економска криза претворе Србију од државе у идеју. За нову визију потребан је нов систем вредности. Пре свега, нови устав треба да респектује интересе оних грађана који воле и поштују Србију, а не оних који је презиру или је доводе у питање. Устав треба да буде просрпски, али не антиевропски. Другим речима, у новом уставу не смеју да постоје одредбе које су у супротности с правним основама ЕУ. Коначно, нови устав треба да респектује геополитичке реалитете, као и да регулише само недвосмислена питања.

Економска питања представљају мањи, али важан део устава. У економском делу нови устав треба да дефинише најмање две ствари. Прво, простор државног суверенитета. Државни суверенитет је основа привредног суверенитета. Свака држава уступа суверенитет бављења пословном активношћу привредним субјектима и по основу тога наплаћује порезе. Друго, устав мора да има јасну визију привредног система коме земља са незавршеном транзицијом каква је у овом тренутку Србија мора да тежи. Могућа визија је визија мешовите привреде чију основу чини приватно предузетништво. Мешовита привреда не значи државни капитализам, већ постојање државног сектора који, уз приватни сектор, представља битну конституенту система.

Постоји више разлога за такав став. Прво, све европске привреде (изузетак је Велика Британија) јесу привреде са избалансираним власништвом. Друго, најпросперитетније привреде у свету у овом тренутку су привреде са мешовитим власништвом. Треће, присуство државног сектора у природним монополима, мрежним технологијама и гранама са високим екстерним ефектима је економски оправдано. Четврто, присуство државног сектора у стратегијским гранама значи постојање технолошке платформе за истраживање и развој које суштински утиче на конкурентност националне економије. У погледу својине не треба из једне концепцијске крајности улазити у другу концепцијску крајност.

Уколико се све продаје, то није консолидација, већ ликвидација.

Професор Економског факултета у Београду