Јарки отисак кармина

Је ли искрена вера то што јарки отисак кармина сведочи колико је страсно целивала икону?! Је ли на штиклама шта ближе Богу?! Обрати ли Господ посебну пажњу на њу зато што је гласнија од јеванђеља?! Је ли задужбинар хришћанства зато што манастирско сестринство не може да исплете бројаница колико је она нанизала на руку?!

Или је, пак, сушта невера то што је човек само застао пред црквом, прекрстио се и наставио даље, не закорачивши у порту?! Је ли јерес носити цркву у себи, а не улазити у њу? Или бити у њој, а немати ништа од ње у себи?

Ево се тамјан бори с пренаглашеним мирисима рогобатних парфема.

Хришћанство је пред судбинском дилемом: или да се канонизује "Долче и Габана" или да се ароматизује тамјан...

Мраз се заиграо с јутром. Недеља. Литургија. Богомоља је добрано пуна, мада би засигурно било и више света да није минуса, тог проклетог међаша наше чврсте вере. Лако је било Сину Божијем да се у тропској клими жртвује за све нас. Да видимо сада месију који ће на четири степена испод нуле воду да претвори у вино?! Једноставно, није фер очекивати од некога да по цичи зими смерно следи јеванђелистички пут...

Значи, вера нам је, у свега неколико минута, пред још једном суштинском дилемом: или централно грејање у цркве или да се до пролећа разилазимо кућама. Ако траје већ 2000 година неколико месеци јој ништа не значе.

Лепо је видети толико деце у храму божјем. Безгласно, с родитељима чекају на причест по литургији. Они заправо и јесу та окосница, која ће наше празноверје каналисати ка вери. Док се родитељи крсте као да се самокажњавају, они то чине с љубављу, искрено.

Они се пред иконом неће понашати као пред мењачницом где крупне новчанице мењају за ситне. Неће се с комшијама консултовати око делова за фелерисани аутомобил, кријући се од погледа свештеника као од професора математике. Нити ће механички понављати "амин" покушавајући да не направе лапсус у куцању СМС-а и омашком пошаљу текст: "Ти што јеси на небесима... или ћемо до кафића вечерас"?

За њих вера неће бити тренутни хир или модни талас. Неће јој се враћати, као што смо толико пута чинили, јер се заправо и неће удаљавати од ње. Колико год ми сад грешили, не познавали веру и канон, збуњено тумачили Библију као рачун за инфостан (не сви, наравно), деци усађујемо навику која ће у њиховој свести прерасти у искрену веру.  

Време ће већ избрисати сећање на тог разбацаног чику без врата и са два прста чела, који се љубазно извинио "брату" Богу што не може да остане целу литургију, јер мора да заврши неку комбинацију. А и исповест пред свештеником безобразно асоцира на "исповест" пред иследником...

Поврх свега, још и ови неверници, уместо да целивају његов пресвети џип на чијем ретровизору виси кило и по крста, гунђају што не могу да прођу од њега. Страшно "брате" Боже, страшно! Обесмислише му седмодневни пост на капучину и кроасанима, кад већ мора да им прети.

Додуше, то: "Убићу Бога у теби" има донекле и религијску димензију...

Шалу на страну, чини се да ипак полако пролазе ова псеудообожена времена, у којима се у цркву иде онда кад оману лекари, травари и врачари.

Још само мало, па ћемо свештенике престати да доживљавамо као посреднике између наших рекламација на свакодневицу и "генералног заступника" за живот и прикљученија у васељени – Бога. Још само да прихватимо жалосну чињеницу да Господ нема директне везе са извлачењем лота.

Само, и црква мора да покаже мало добре воље и толеранције. Рецимо, нека установи некакву технику иконосликарства толерантну на кармин.

Дугорочно, то је најисплативије и за њу и за госпођу с почетка текста.

Срећа да није још посегла и за влажним марамицама да пребрише иконостас.

Море, срећа да није ишла на поклоњење Мирослављевом јеванђељу. Морали бисмо испочетка да исписујемо своју духовну историју.

Од постања. И би светлост... из халогених фарова "испосниковог" новог џипа...