Ништа без стадионске „грознице”

Светска мега звезда Мадона вечерас ће, први пут у каријери, наступити у Београду. Очекује се да ће на Ушћу концерт краљице попа испратити четрдесетак хиљада људи. Мало је, међутим, данас музичких звезда које могу да привуку оволики број посетилаца. Недавно је и ирски састав U2 одржао два концерта на лондонском стадиону Вембли у оквиру светске турнеје „360 степени”. Већ са првим наступом поставили су рекорд у посећености чувеног стадиона. Свирци је присуствовало 88.000 људи, а вероватно би било још публике да масивна конструкција бине, која је коштала између 15 и 20 милиона фунти, није заузела доста места.

Претходни рекорд држао је Род Стјуарт, чијем је концерту, на старом Вемблију, 1995. године присуствовало 83.000 посетилаца. Иако су поставили рекорд по посећености, чланови састава U2 ипак нису рекордери по броју наступа на Вемблију. Тај рекорд држи, ко други до, Мајкл Џексон који је чак 15 пута наступао на овом легендарном месту. „Ролингстонси” имају три наступа мање од Џексона, док је Мадона девет пута одржала концерте на лондонском стадиону, последњи пут прошлог лета. U2, са ова два наступа, у биографији имају забележених десет концерата.

Ник Хорнби је деведесетих писао о „стадионској грозници”, а колико је сада присутна, бар у свету музике, питање је. За разлику од горе поменутих имена, данас у популарној музици више нема толико извођача или група које, без проблема, могу да напуне стадионе широм света и приуште публици незабораван доживљај. Поред њих синоними стадионског рока су AC/DC, Брус Спрингстин, „Бон Џови”, „Ред хот чили пеперс”, некада су то били „Дајер стрејтс”, „Квин”, „Полис”, „Кис”, „Ван Хејлен”…

Чак и оне, бар у последњих неколико година, најпопуларније музичке звезде тешко се могу похвалити чињеницом да свирају пред десетинама хиљада људи на великим стадионима. За њих су више резервисане дворане, чији су капацитети двадесетак хиљада посетилаца. Слично је и код нас и тек неколико имена може се похвалити да је напунило овдашње стадионе. То су, пре свега, Здравко Чолић, који је чак три пута пунио Маракану, Лепа Брена која је наступала пред пуним стадионима у Румунији и Бугарској, или Светлана Ражнатовић којој је једном пошло за руком да пева пред пуним стадионом Црвене звезде.

Иако нису стадионски концерти, морају се поменути наступи састава „Бијело дугме”. Најпре онај чувени код Хајдучке чесме у лето 1977. године, коме је присуствовало готово 100.000 људи и који су неки називали „српским Вудстоком”. А тридесетак година касније, тачније 28. јуна 2005. године, састав се поново окупио и одсвирао три опроштајна концерта, од којих је један био и на београдском Хиподрому. Овај наступ, који је изазвао лавину незадовољства због лошег озвучења, остаће забележен као један од најмасовнијих „скупова” у Београду, коме је присуствовало скоро 200.000 људи.

Од „Битлса” преко „Лед цепелина” до U2, свирке на отвореном су годинама уназад постале технолошка чуда, прави театарски спектакли, али са високим ценама карата које достојно парирају пруженом угођају. Би-Би-Си је недавно изабрао неколико догађаја који су били кључни за еволуцију стадионског рока.

Најпре се треба сетити „Битлса” и њиховог концерта на „Shea” стадиону у Њујорку 15. августа 1965. године. Фантастична четворка из Ливерпула ушла је у историју као први бенд који је имао стадионску свирку. Вриска више од 55.000 људи била је толико гласна да су чланови бенда себе једва чули у дому „Метса”, бејзбол тима. Бина се налазила у центру игралишта, а неких 2.000 припадника обезбеђења на све начине покушавало је да заузда фанове. Иако је сама сцена, као и звучна слика, била врло сиромашна, то није сметало обожаваоцима „Битлса”, јер они и нису дошли због музике, већ да виде Ленона, Макартнија, Харисона и Стара.

Четрнаест година касније Британци „Лед цепелин” одржали су два велика концерта у Лондону. Али, 1973. године имали су прву стадионску турнеју по САД. После шест година вратили су се у Велику Британију да би одржали два концерта на „Knebworth House” којима је присуствовало између 200.000 и 400.000 људи. Тада је, први пут, коришћена технологија великих екрана у дну сцене.

А 1981. године „Џенезис” су кренули на „Abacab” турнеју. На тим концертима први пут су виђена покретна сценска светла. До тог момента коришћена су статична светла, а одједном је публика видела шоу са ласерским сноповима. Данас се без тога не може и зато је утицај „Џенезиса” немерљив.

Иако је Дејвид Боуви на различитим турнејама показао да је пионир уметности перформанса, комбинујући рок са театром, костимима и кореографијом, турнеја „Glass Spider” из 1987. године представљала је нешто посебно. Турнеја коју је видело три милиона људи, почела је на стадиону Фејенорда у Ротердаму и била је кулминација његове маште. По мишљењу Вилија Вилијамса, сценског дизајнера који је дуго сарађивао са U2, та турнеја, својеврсни спој рокенрола и Бродвеја, била је прекретница и омогућила данашњим звездама да њихови концертни походи на свет изгледају спектакуларно.

„Ролингстонси” су 1989. и 1990. године били на турнеји „Steel Wheels”. Бенд је наступао на футуристички осмишљеној осмоспратној металној структури. Са том турнејом срушили су рекорд по заради, која је само у САД и Канади износила стотину милиона долара. Вилијамс сматра да је са „колосалном бином” и карта за такав шоу морала да буде висока, док су до тада рок концерти били јефтина забава.

За крај, опет U2, који су 1992. године кренули на турнеју „Zoo TV”. Са овим походом на свет они су рок спектакле подигли на виши ниво. Публика је била „бомбардована” са три туцета видео скринова на којима су приказиване слике и поруке, а Боно Вокс је користио даљински управљач да мења слику на сателитским каналима. И 11 трабанта висило је изнад сцене, а по многима, овом турнејом промењен је начин коришћења видео презентације на рок концертима.

Јелена Копривица