Ко је чији талац

Кофи Анан ће ускоро отићи са функције генералног секретара Уједињених нација, а да, сада је већ сасвим извесно, најважнија међународна организација на чијем је челу неће успети да реши кипарски проблем. Као што су то урадили његови претходници – од Курта Валдхајма, преко Куељара, Переса, до Бутроса Галија – и Анан ће, као штафетну палицу, предати наследнику међу гомилом других ствари и нерешено питање овог малог, али стратешки и те како значајног, медитеранског острва, подељеног демаркационом линијом пуне 32 године, на јужни, грчки, и северни, турски део.

Кипарска располућеност на две етничке заједнице, које заједно чине не више од милион душа, вуче корене и пре турске инвазије на северни део земље 1974. године (као одговор на покушај војног врха у Атини да Кипар припоји Грчкој), али се додатно искомпликовала оног часа када су кипарски Турци (новембра 1984. године) са тадашњим лидером Рауфом Денкташем на челу одлучили да се отцепе и прогласе своју државу Турску републику северни Кипар.

Свет је у првим реакцијама безрезервно осудио тај једнострани чин сецесије, док је међународна заједница, кроз усвојене две резолуције (541 и 550), свима послала јасну поруку "да не признаје њену независност" и да, како наводи један високи кипарски дипломата, "нико не успоставља било какве везе са њима".  Турска, међутим, није следила пример осталих већ је отцепљени острвски режим одмах, једина, признала.    

Од тада до данас чињени су многобројни покушаји, споља и изнутра, да се кипарско питање реши на задовољавајући начин обе завађене стране, али, нажалост, у томе се још није успело.

Кипар је постао независна држава 16. августа 1960. године. Том чину претходио је Циришко-лондонски споразум чији је саставни део био и "Споразум о гаранцији", на основу кога су се Велика Британија, Грчка и Турска обавезале да Кипру обезбеде независност и територијални интегритет уз поштовање његовог устава. Највиши правни акт земље, која се после 82 године ослободила стега британске круне, донет је исте године када се и Енглезима удовољило да као екстериторије на острву могу да задрже две своје базе: Декељу (морнаричку) и Акротири-Епискпопи (ваздушну). Уставотворци нису ни сањали да би земља могла икада да се распарча на "север" и "југ" већ су одредбе писали за уједињену територију састављену од пет дистрикта под заједничким "кишобраном" републике.

Чарке између кипарских Грка и Турака, којима су до јуче колонизатори били заједничка кост у грлу, одједном су избиле на видело – да би ескалирале у отворене сукобе после три године када су се, по грчкој верзији, турски кадрови демонстративно повукли са свих функција, а по другој (турској верзији) били избачени из свих пора политичког живота.

Завађене стране, те године, мирили су "плави шлемови" које је, интервентно, на острво упутио Савет безбедности УН не претпостављајући да би њихов мандат могао да потраје дуже.

Кулминација нетрпељивости одиграла се у лето 1974. године, искрцавањем турске армије на обале Карење – што су кипарски Турци доживели као "спасилачку мисију", а Грци као класичну инвазију.

Рат је трајао кратко, у присуству једног контингента војника УН и британских официра из база.

Много људи је изгинуло и нестало, безброј породица је разбијено, кућа срушено и спаљено, 200.000 Грка постали су избеглице у сопственој домовини, становништво се испремештало… "Плаве беретке" распоређују се по демаркационој линији, која физички раздваја две етничке заједнице, а Савет безбедности УН хитно заседа и (1. новембра) једногласно доноси Резолуцију 3.212, која позива на поштовање суверенитета, независности, територијалног интегритета и несврстаности Републике Кипар, и тражи хитно повлачење страних трупа са њеног тла.

Још много пута од тада светска организација позиваће Турску да са Кипра склони 35.000 војника, али матица земља, на коју се кипарски Турци тако чврсто ослањају, избегава да то учини.

Анан је са специјалним изаслаником за Кипар, перуанским дипломатом Алваром де Сотом и читавим тимом светских експерата, дуго кројио план уједињења (доживео пет верзија и завршио на девет хиљада куцаних страна), да би га на одвојеном референдуму (24. априла 2004), на свеопште разочарење, а посебно генералног секретара УН, кипарски Грци одбили (75,8 одсто), а суседи Турци прихватили (64,9 одсто).

Уласком у Европску унију са осталих девет земаља (1. маја 2004) влада из Никозије рачунала је да ће уз додатни осећај сигурности и брже решити многа питања везана у острвски чвор. Нажалост, Турска, и после свих притисака који стижу из Европе, одбија да призна Републику Кипар као суверену и независну државу, да са њене територије повуче своје војнике, да отвори луке и аеродроме за нормални саобраћај и да престане да подржава сепаратизам кипарских Турака. А ови последњи, убеђени да су постали таоци најближег суседа, не крију разочараност Европском унијом која није испунила обећања дата заузврат за њихово референдумско "да".

Свет и даље тражи решење за Кипар. На помолу су нови преговори, размена листе уступака и захтева. Статус кво, јасно је, никоме не одговара.