Штит у расејању

После смиривања, каже се, летњих политичких страсти, нове расправе о статусу италијанске аутономне покрајине Јужни Тирол поново су се одразиле на односе Рима и Беча. На удару италијанских критичара нашао се предлог тиролских националиста, са обе стране заједничке границе, упућен аустријском председнику Хајнцу Фишеру – апел да се у новом уставу алпске републике, који би требало да буде донесен 2007. године, изричито помене улога Беча као гаранта и заштитника аутономије Јужног Тирола.

Према италијанском тумачењу, сваки помен Јужног Тирола у новом аустријском уставу представљао би покушај директног мешања у унутрашње ствари суседне државе, дакле Италије: "Везивање статуса најсеверније италијанске покрајине за аустријски устав представљало би латентни покушај довођења у питање билатералних уговора, који су постизани од свршетка Првог светског рата" (после отцепљења Јужног Тирола од матице Аустрије, вољом сила Антанте). За дивно чудо, званични Беч показује склоност да прихвати италијанску критику, упркос свом ставу, да би помен у уставу представљао додатни, матични штит за грађане аустријског порекла у расејању.

Све из прагматских разлога. Званична политика која се на лепом плавом Дунаву води према Јужном Тиролу подразумева усклађивање са политиком која се води према Словенији. Због питања словеначке националне мањине у Аустрији – корушких Словенаца. И после приступања Словеније ЕУ, Беч не прихвата без резерве улогу коју је Љубљана преузела од бивше Југославије – сматрајући се заштитником интереса корушких Словенаца у Аустрији.

Аршини регионализације

Уставни стручњаци, како у Риму, тако и у Бечу, тврде да би помињање у највишем документу заштитне функције матице према интересима њене мањине у некој суседној држави, или даље, у расејању, представљао само блажи облик чврстог става Савезне Републике Немачке, која никада није прихватила деобу на западну и источну државу као коначно решење.

Као алтернатива такозваној широкој аутономији, заснованој на међудржавним уговорима, помиње се принцип прекограничне сарадње сродних, географски, национално и привредно повезаних регија, осмишљен у Бриселу – наводно прихватљивији за Беч и за Рим, али и за неке друге европске државе. Границе (не)остваривости, међутим, јасно су предочене прошлог лета, када су предводници мањинског, аустријског, становништва Јужног Тирола предложили стапање свих тиролских регија преко државних граница Италије и Аустрије – у једну административну јединицу, са једном владом, једним (покрајинским) парламентом и са једним главним градом. (Повлачењем нове италијанско-аустријске границе, после капитулације Аустроугарске, Тирол је 1918. године пресечен на три дела. Јужни Тирол је припао Италији, док су северни и источни део остали при Аустрији, али без заједничке границе – дели их такозвани џеп, који припада покрајини Салцбург.)

Амбициозном плану, потеклом из окружења јужнотиролске народњачке странке, предвођене аустроцентричним лидером Елмаром Пихлером, да се три Тирола уједине, супротстављен је став да принцип регионализације у начелу не нуди паушално оправдање реализације у пракси. Другим речима, додирнут је проблем, како се каже, неопходних диференцијација, од случаја до случаја – дефиниције различитих аршина.

Словенија до Ријеке

У случају регионалног стапања три Тирола (неизречена) страховања италијанских унитариста у вези су са судбином италијанских досељеника у Јужном Тиролу. Од Мусолинијеве епохе, до данас, онде су систематски насељавани Италијани са сиромашног југа земље, доводећи некада конститутивни народ, Тиролце, у положај националне мањине.

Страховања која идеја регионалног повезивања три Тирола буди код Италијана, додатно подстичу тумачења историје: Рим неретко истиче изражену националну, односно националистичку свест Тиролаца, додајући да је и сам Беч вековима настојао да разбије целовитост те регије, по принципу dividi et impera, подели па владај: од 1335. године, Јужни Тирол, тада грофовија Аустријске царевине и потоње Аустро-Угарске, административно је раздвајан од северног дела. А 1848. године, вољом Беча, Тиролу су припојене италијанска провинција Трентино и аустријска покрајина Форарлберг, да би био успостављен баланс између тиролског и нетиролског становништва.

Регионална сарадња такозваних алпско-јадранских регија такође буди страховања Рима и Беча. Реч је о специфичним деловима територија Јулијске Венеције у Италији, Корушке и Штајерске у Аустрији и Словеније.

Посетиоцу италијанског подручја падају у очи поруке исписане по литицама крај магистралних путева и аутопутева: "Вива Франко Ђузепе". Некадашња аустроугарска покрајина Приобалска доживела је највећи привредни и културни процват под владавином Хабзбурга, па и данас сањају о тој прошлости – садашњост је посвећена борби против сивила које ту регију обузима, као заборављену провинцију, између Трста и аустријске границе.

Цара Фрању Јосипа радо помињу и Словенци. Под њиховом регионалном владавином налазиле су се чак три провинције, Приобалска, Крањска и Ријека. У круговима бечких уставобранитеља истиче се, с тим у вези: "Одређени, на срећу минорни, кружоци словеначких националиста сањају о унапређењу регионалне сарадње некадашње три царске покрајине, све до успостављања целовите заједничке структуре... Позивају се на историјски континуитет, заборављајући да је управо вољом Хабзбурга очувана подела на три дела, не би ли се стало на пут оформљењу платформе словеначке доминације "на штету царевине и локалног живља".