Заборављено друштво

Од самих почетака стварања модерне српске државе, скоро целокупна народна енергија и прегнуће елита, које су ту енергију мобилисале, били су посвећени решавању политичких питања. Ослобођење, затим проширење граница и, најзад, њихово очување, били су приоритетни циљеви који су у други план гурали све остале. Модернизација друштва и његов економски развој, па и сама његова биолошка супстанца, по правилу су схватани као средства за остварење политичких програма.

Образложење које се за такву усмереност наметало изгледало је једноставно: без заштите државе (граница, војске, административних и просветних апарата итд.) сам народни опстанак постаје неизвестан. Иако такво објашњење није неосновано, оно прикрива једну другу – ништа мање важну – истину: држава која нема снажну економску основу, развијено образовање или здравство, или чију власт већина становништва не сматра легитимном, јер му не осигурава задовољавање темељних потреба - неће бити у стању да оствари ни своје националне циљеве.

Питање Косова данас је за Србију несумњиво изузетно важно, како симболички тако и стварносно: контрола територије једно је од кључних обележја државе (опсенари који инсистирају на томе да у модерно време није важно тло него дух, ни не помишљају да исти став поделе с Албанцима, сматрајући их вероватно исувише предмодерним да би разумели тако суптилан исказ). Стога је неизбежно да се политичка елита овим питањем интензивно бави. Невоља је у томе што тај проблем већ двадесетак година поново приоритетно заокупља не само политичку елиту већ и културну и научну, па и велики део становништва, потискујући још једном у позадину све друге, па и практичне циљеве. Економски заостала и морално посустала, Србија је стога данас мање способна да брани свој национални интерес на међународном плану него што је то била пре двадесетак година.

Ако, дакле, и постоји неко оправдање за политичаре који данас, као и раније, сву своју пажњу усмеравају на (нај)уже схваћена државна питања, такво оправдање не постоји за људе из науке (и културе). Мора се признати да наше друштвене науке, нпр. већину истраживања посвећују такође политичким темама (политичким странкама, страначким оријентацијама бирача и сличним). Шта се догађа у друштву, с различитим друштвеним слојевима, њиховим положајима и интересима, мало кога занима, иако – као што је поменуто – то у крајњој линији суштински са-одређује сам политички живот! На једну такву групацију, међу најбројнијом у друштву, желим сада укратко да обратим пажњу, а реч је о мануелним радницима.

Ова доскора средишња легитимацијска категорија социјалистичког поретка, у свим је постсоцијалистичким земљама доживела деградацију, како свог идеолошког тако и материјалног статуса. Србија није у томе изузетак, а ево шта о променама базичних карактеристика те класе сведоче резултати скорашњег истраживања, које сам извео сa колегом Слободаном Цвејићем.

Када је о материјалном положају реч, још крајем социјализма мануелни радници, а поготово НКВ, знатно су заостајали за друштвеним просеком. Од тог времена ствари су се промениле утолико што су они, као и скоро цело друштво (с изузетком новообогаћене елите и мањег дела средње класе), драстично осиромашили, остајући при том и даље испод друштвеног просека (и то посебно НКВ). А то значи да је већина радника сада усмерена на задовољавање егзистенцијалних потреба, што искључује бригу за било који други колективни интерес.

У тржишним економијама синдикати представљају главни облик колективног институционалног деловања којим се настоји заштитити материјални положај радника. Распад социјализма уклонио је синдикате као трансмисију државних апарата, али се они у Србији нису преобразили у облик самоорганизовања. Уместо тога, њима су овладале бирократске структуре. Млако (или никакво) заступање радничких интереса резултирало је драматичним опадањем броја чланова, тако да је данас само по 15 одсто НКВ и КВ радника учлањено у синдикате.

Наравно, социјалдемократске странке чине политичке интересне организације које у (европским) демократским порецима заступају радничке интересе. У Србији, међутим, данас нема ниједне релевантне странке која је специфично усмерена на заштиту и промоцију ових интереса, па није изненађење што су политичке оријентације радника дубоко подељене. При том, док НКВ и КВ радници најчешће подржавају СРС као појединачну странку (40 одсто првих и 30 одсто других), дотле су у целини КВ радници чешће оријентисани на странке тзв. демократског блока (47 процената), а НКВ на странке националног блока (50 одсто).

Најзад, истраживање вредносних оријентација показује да радници изразито већински прихватају ставове које припадају етатистичко-патерналистичком вредносном обрасцу (подржавање доминантне економске улоге државе, насупрот тржишта).

Показује се, речју, да друштвено-економски деградирани, професионално неорганизовани и вредносно анахронични мануелни радници, уз то унутрашње изразито подељени на две различито позициониране подгрупе, немају могућности да своје колективне интересе заступају на систематски начин. У условима који ту бројну друштвену групу снажно социјално дезинтегришу, њене је циљеве врло лако још једном манипулативно оријентисати на политичко поље. А тамо, као што смо видели, већина радника, нарочито НКВ, у складу с њиховим вредносним оријентацијама постаје лак плен политичких странака с егалитаристичким програмима и популистичком реториком. Пошто те странке своју снагу граде на подстицању национализма и призивању прошлости, а готово уопште нису окренуте будућности и модернизацији земље, њихово политичко јачање може и даље да успорава и угрожава процес трансформације и чвршћу интеграцију Србије у европске институције. "Заборављање" друштва на рачун политике тада лако може поново довести до неуспеха реформских друштвених снага, управо на подручју на које се прекомерно усмеравају, а то је политика.

Социолог, професор наФилозофском факултету у Београду